Tito jeste imao neosporan ugled u svetu, ali nikada u Jugoslaviji nije organizovao američko-ruski samit. Samostalna Slovenija jeste. Predsednik Milan Kučan i premijer Janez Drnovšek, u junu 2001. bili su domaćini Džordžu Bušu i Vladimiru Putinu na Brdu kod Kranja. Slobodana Živojinovića je izbacio Ivan Lendl na Vimbldonu. Trofej je uzeo Ivanišević, kao predstavnik suverene Hrvatske.

Čak ni posle karijatide The Joshua Tree (1987), U2 nisu svirali u SFRJ. U Sarajevu i Zagrebu jesu nakon raspada. SFRJ je bila prvak Evrope i sveta u košarci, ali je to bila i SR Jugoslavija. Zadarska „Riva“ jeste pobedila na „Evroviziji“, ali jeste i Srbija. I pitanje je da li bi neke od ovih uspeha postigli „sinergijom“ da smo ostali zajedno. Sa pobedom „Rive“ i trijumfom Zvezde u Bariju, ta Jugoslavija je preskočila dve velike psihološke granice. Nobelovu nagradu već je imala. Falio joj je Oskar. A, i njega je, eto, dobila Bosna tek posle krvavog raspada („Ničija zemlja“ Denisa Tanovića).

Ostaje žal što Emir Kusturica nije dobio Oskara za „Oca na službenom putu“. Iako objektivno lošiji film za tri koplja, dobila ga je argentinska „Zvanična verzija“ (1985) režisera Luisa Puenza. Ali, argentinsko suočavanje sa prošlošću (vreme vojne hunte), tada je globalno bila atraktivnija tema od Rezolucije Informbiroa i ljudskih sudbina koje je ona oblikovala.

Čudni su ti bosanski očevi. Evo, da izdvojim trojicu: Onog iz pesme „Zabranjenog pušenja“ (…laku noć, stari, zaspi mirno prvi put, laku noć, stari, više ne čeka nitko tvoje ruke i tvoj trud), a koji je izgleda isti onaj otac iz „Dana republike“ (… na televiziji Lepa Brena i stari se sjeća ratnih vremena), zatim onog „starog“ Miljenka Jergovića iz romana „Otac“ (frapantne metafore o identitetu i krivici), i svakako onog „Oca“ Abdulaha Sidrana, Emira Kusturice, a od pre neki dan i Olivera Frljića, provokativnog hrvatskog reditelja koji je uspešno adaptirao Sidranov tekst u beogradskom „Ateljeu 212“. A, nije da nije bilo skepse. Ovaj se „Otac“ nadovezao na „Pazarni dan“ Aleksandra Popovića u režiji Egona Savina, u istom pozorištu premijerno odigran prošle godine na „Mucijevim danima“. I to se nadovezao u daru za kondezovanje zgusnutih političko-mentalitetskih prilika, impregniranih velikim ideologijama i još većom pakošću kojoj diskretno oponira prostodušnost ljubavi. I ta su stanja aplikativna, menjaju se istorijski konteksti i palanačke kulise, a kod ostaje isti. Koliko samo danas imamo potencijalnih „četrdeset osmih“, samo što demokratija, ma koliko kilava bila, to nekako da kanalisati i pacifikovati. Zamislite raskol Šešeljevih i Nikolićevih pristalica da je 1948. Kako tek objasniti apsurd da oni koji bi se danas suprotstavili „Imperiji“ toliko kukaju što Srbi nisu bili „pragmatični“ 27. marta 1941. Pogledajte i „antikomuniste“ koji neguju kult Aleksandra Rankovića, i koji sa komunizmom nikakvih problema nemaju ako je on „bio za Srbe“. A, tek imaju ako je „komunizam“ iz titoističke, prešao u građansku matricu (Latinka Perović, Živorad Kovačević, Mirko Tepavac…), pri čemu je uglavnom banalno taj proces objašnjavati nečijim konvertitstvom.

U kakvoj bi poziciji bili Putinovi fanovi u Srbiji da je sad 1948. Ili da takva neka godina sutra dođe. Da li bi oni bili „ruska gerila na Balkanu“, kako predviđa akademik Ekmečić, ili bi bili ono čega se najviše groze – „peta kolona“?

Ovaj Frljićev „Otac“ uspeh duguje dvojici glumaca i jednom postupku: Da je u Americi, Miodrag Miki Krstović sigurno ne bi bio lošiji konsiljere od Roberta Divala. Sve što glumi, a u „Ocu“ je i Staljin, i pop i udbaš, glumi kao čist žanr. Vlastimir Đuza Stojiljković igra Malika „iznutra“. Sidran nam je sutradan rekao da je to presudno bilo da predstava uspe. Frljić se dobro dosetio. Stavio je Đuzu u poziciju Breda Pita: Film Dejvida Finčera „Neobičan slučaj Bendžamina Batona“ (2008) inspirisan je klasičnom pričom F. Skota Ficdžeralda iz 1920-ih godina o čoveku koji se rodio kao starac i s godinama postaje sve mlađi. Glumi ga Bred Pit. Budite sigurni, u toj potrazi za izgubljenim vremenom, Nju Orleans i Zvornik deluju kao gradovi pobratimi. U smislu kad se igra „iznutra“.

Eh, kad bismo mogli poslednjih osamdeset godina da proživimo unazad. Eto, onda bismo mogli kao mladići da proslavimo potpisivanje Trojnog pakta.

Ima samo jedna nelogičnost u „Ocu“. Da li je Frljić znao da je pesmu „Ti meni lažeš sve, i sve zaboravljaš“ otpevao Duško Kuliš (ne mešajte ga sa Denisom Kuljišem) početkom 1980-ih, i da se ona, logično, nije mogla pevati 1948. Ili je to samo legitimni upliv postmodernizma u adaptaciju? Možda bi predstava bila još bolja da su u nju uvršteni i neki drugi Kuliševi hitovi: Na primer, „Bez tebe je gorko vino“ i „Suzo moja, Suzana“ (…brigo moja jedina). Makar u scenama iz Banje Koviljače.