Patriotski film

Mi ti se u Beogradu ovih dana bavimo i odnosom umetnosti i politike. U smislu postoji li politički (angažovani) teatar, odnosno koliko je pozorište kritično prema stvarnosti, a koliko je u kolaboraciji s Vučićevim režimom. Ali ovoga puta o drugoj čaršijskoj temi – treba li nam ‘patriotski film’, odnosno da li se cenzurišu ili anatemišu filmovi koji to nisu prema mišljenu reakcionarnog dela polit-kulturne elite.

Snimali su se ovde u tranziciono vreme filmovi koji su se bavili mračnim stranama srpske prošlosti. Navešću dva relativno solidna pokušaja: Prvi je ‘Četvrti čovek’ (2007) koji je žanrovsko variranje ladlamovskog klasika ‘Bornov identitet’, a u kome se priča vrti oko čoveka sa amnezijom koji potom saznaje da je major vojnobezbednosne agencije. Drugi film je ‘Ustanička ulica’ (2012), u kojoj srpski inspektor razotkriva ‘antihaški lobi’, i privodi pravdi odgovorne za ratne zločine.

Filmsko-političku prašinu ove godine podigla su dva filma – jedan snimljen i jedan nesnimljen: ‘Teret’ režisera Ognjena Glavonića, prikazan je ove godine u paralelnom takmičarskom programu Kanskog festivala -’15 dana autora’ – koji je pre pola veka pokrenuo Žan Lik Godar, a bavi se vozačom hladnjače koji s Kosova prevozi albanska leševe. To je antiratna drama zasnovana na istinitom događaju tokom sukoba na Kosovu 1999. i NATO bombardovanja Srbije.

Najsvežija je afera sa nesnimljenim filmom ‘Mezimica’ čiji je scenario dobio navodno etiketu ‘antisrpski’. Prema originalnom scenariju Dimitrija Vojnova u centru radnje su srpski policajci koji se bave švercom ljudskih organa. Vojnov je jedan od najtalentovanijih scenarista u Srbiji, a po beogradskoj čaršiji se prepričavala apsurdna glasina da je upravo on, kao ‘desničar’, etiketu ‘antisrpski’ pripisao filmu ‘Teret’. Uglavnom, i Vojnov smatra da kultura svoju snagu pokazuje i spremnošću na suočavanje s mračnim stranama nacionalne istorije.

Patriotski senzori sve beleže, pa čak brinu i za Ruse. U beogradske bioskope je prošle godine stigao blokbaster ‘Matilda’ – kontroverzno ostvarenje slavnog reditelja Alekseja Učitelja. Film govori o ljubavnoj aferi primabalerine Boljšog teatra Matilde Kšesinski i poslednjeg ruskog cara Nikolaja Drugog. U Rusiji su film oštro kritikovali tvrdokorni nacionalisti i pojedini crkveni krugovi. Ovdašnji ‘rusofili’ su skrenuli pažnju srpskoj publici o kakvom se filmu radi. S druge strane, ovde je u vreme vlasti Borisa Tadića 2008. , tadašnjem glavnom tužiocu Haškog tribunala, ‘ocinkarena“ od pripadnika ‘građanske’ Srbije jako popularna TV serija ‘Moj rođak sa sela’ javnog servisa, odnosno njena navodna ‘antihaška platforma’.

Povod za merenje patriotske autentičnosti bio je i film ‘Sveti Georgije ubiva aždahu’, koji je režiser Srđan Dragojević uradio po čuvenoj drami srpskog klasika Dušana Kovačevića. Marta 2009, Odbor za kulturu tada opozicione, a sada vladajuće Srpske napredne stranke, na čijem je čelu tada bio dramski pisac Radoslav Pavlović (posle osvajanja vlasti savetnik predsednika Tomislav Nikolića, a danas kulturni diplomata u Parizu, inače tvorac pomenutog ‘Mog rođaka sa sela’ ), tvrdio je kako je s tim filmom država finansirala istorijski falsifikat. Postavljala su se pitanja ko je stvarno na Ceru (herojska pobeda srpske vojske 1914) zaustavio Austrougare (u drami su heroji ljudi nesposobni za vojsku), da li je na Ceru bilo rovova, a išlo se dotle da su se stvari poredile s mogućnošću šta bi bilo da se snimi film o Hitleru koji je maja 1945. isterao Sovjete iz Berlina. Da podsetimo i da je potonji predsednik Srbije, tada radikal Nikolić, bio uvređen i reklamama za jednu banku, koje su bile bazirane na montipajtonovskim varijacijama na lik i delo srpskog mitskog junaka Marka Kraljevića (inače u stvarnosti turskog vazala) u tumačenju konceptualne rok zvezde Ramba Amadeusa.

Možda je, Mustafa, najveća histerija bila zbog navodnog antisrpskog ponašanja Anđeline DŽoli, odnosno zbog njenog filma ‘U zemlji krvi i meda’ (2011). DŽaba ti što je Anđelina preko svog agenta morala da demantuje da je pozivala na ukidanje Republike Srpske, kad je to ovde stidljivo objavljeno i maltene ignorisano u odnosu na histeriju protiv nje. Zaboravila je tada zabrinuta srpska javnost na dve bake – Lenu i Maru Babić, srpske izbeglice kod kojih su Anđelina DŽoli i Bred Pit proslavili Uskrs 2010. Sa slavnim parom bake su se takmičile u tucanju jajima!

Anđelina je na taj Uskrs posetila izbeglice u kolektivnom centru u Rogatici i obećala kako će učiniti sve da dobiju pristojan prostor za život. Obećanje je bilo ispunjeno. Zgrada u koju su se izbeglice uselile dobila je ime ‘Vila Angelina’. Realno, ‘U zemlji krvi i meda’ sigurno nije prosrpski, mada realno nije ni neki film.

‘Borat’ (2006) britanskog komičara Saše Barona Koena bio je box office šampion i do tada na filmu najdrastičnije otvaranje teme političke korektnosti. ‘Borat’ je, na prvi pogled, bio i oda antisemitizmu, Bušovom pohodu na Irak, kapitalni doprinos Hantingtonovoj teoriji o ‘sukobu civilizacija’, sentimentalna tabloidizacija etničkog čišćenja… Vlada Kazahstana je zakupljivala prostor po svetskim medijima da demantuje tačku po tačku filma (Borat je reporter iz imaginarnog Kazahstana), ali to je bio pogrešan put kojim srećom nije bio pošao Milorad Dodik povodom TV serije o Aliji Izetbegoviću turske državne televizije na čijoj je premijeri govorio i Erdogan kome je Alija ostavio famozni amanet da čuva BiH.

Borat inače kaže da u njegovoj zemlji pobeđuje na izborima onaj koji najviše tereta može da okači na testise, a da fiktivni premijer Kazahstana može da izdrži akumulator 8,4 sekunde. Neki su se ovde ponadali da će to biti Vučićev kriterijum za izbor premijera, ali on se ipak opredelio za Anu Brnabić.

Solidan je i ovaj aktuelni šesti deo franšize Mission: Impossible o tajnom agentu Itanu Hantu. Ali, za ovu temu indikativan je četvrti nastavak ‘Protokol Duh“ iz 2011: Daleko od toga da je film Toma Kruza ‘prosrpski’, ali pominjanje Srba je izvestan iskorak od holivudskih stereotipa. Na prvi pogled Srbi jesu negativci, masakrirali su jednu hrvatsku porodicu, ali su u suštini iskorišćeni kao opravdanje za nečiju manipulaciju, i to se na kraju filma otkriva.

Kad smo kod Toma Kruza, ‘Top gan’ je bio 1986. godine. Čujem da se snima i dvojka. Pored nogu Keli Mekgilis, taj hit pokazuje moć dizajna i sjaj propagande. U prvoj epizodi srpske TV serije ‘Vojna akademija’ (januar 2012), jako uspelog marketinga za Vojsku Srbije, jedna cura koja je primljena na Akademiju (očigledno u vreme kad je ministar vojni bio demokrata i Tadićev kum Dragan Šutanovac), u sobi drži poster filma ‘Top gan’ . Bio je to zavidan pokušaj da se srpski patriotizam emancipuje od antiamerikanizma. Verovatno i da se u auditorijumu normalizuje partnerstvo sa NATO.

Za ulogu propalog boksera u ‘Razjarenom biku’ Robert de Niro se ugojio 30 kilograma. Tom Henk ugojio se 18 kilograma kako bi što ubedljivije odigrao zatvorskog čuvara u ‘Milji’, filmskoj adaptaciji priče Stivena Kinga. Isti taj Henks je zbog uloge modernog Robinzona u ‘Izgnaniku’ (Cast Away) smršao 22 kilograma. Da li bi on mogao da se prilagodi i za ulogu Radovana Karadžića, ali da li bi taj film bio po Dodikovom ukusu? Bar bi onda morao biti malo senzibilniji od filma The Hunting Party Ričarda Šeparda, inspirisanog poterom za Karadžićem.

Po jednoj starijoj anketi (britanskog magazina Radio Times), drugi najbolji glumac svih vremena, posle Pola NJumena, a pre DŽejmsa Stjuarta – Tom Henks, dakle – oduševio je svojevremeno vaskoliko srpstvo navodnom i nepotvrđenom izjavom da je ‘Kosovo oduvek bilo srpsko i da će to jednoga dana ponovo biti’. Glumac je navodno golgotu Jevreja iz Drugog svetskog rata uporedio sa patnjom Srba na Kosovu i time je, što se tiče ‘prijatelja Srba’, ekspresno stao u rang Boba Dilana, koji je mnoge ovde oduševio izjavom da svaki Srbin kad sretne Hrvata može da se oseća kao crnac kad sretne kjukluksklanovca. I kad smo ga odmah prigrlili kao Handkea zagledanog u ‘sve naše Morave’.