Jugoslavija im je delovala kao Eldorado. Na haubama su prodavali samo četiri-pet artikala: alvu, klešta, escajg, riblje konzerve i gaće. Sve sem gaća bilo je vrhunskog kvaliteta. Komunizam se raspadao na celom evropskom istoku, a evo kako je to na moralno-političkoj nastavi nama protumačio jedan pukovnik: On je, doduše, primetio promene, ali je dodao da se tek sada vidi koliko su jugoslovenski komunisti bili dalekovidi kad su 1950. uveli samoupravljanje, pa je dalekovido zaključio da će sad sve lagerske zemlje komandno-planske privrede, uključujući i sam Sovjetski Savez, preći na samoupravljanje kao efikasan model.

E, sad zamislite kad je za samo godinu dana kasnije taj pukovnik počeo da brani srpske nacionalne interese, ostavljajući samoupravljanje kao brzi voz malu stanicu. Ne, to nikako ne znači da je ovaj naš junak činio ratne zločine, ili da nije bio hrabar, ali valjda vam je jasno koliko je razumeo geopolitičke trendove i kako nam se valja u njima postaviti. To je samo jedna lična epizoda u okeanu mentalno-ideoloških konfuzija, mada sigurno zahvalna da se lakše razume i deo pazla obrta Ratka Mladića od rigidnog Titovog starešine do idola mladih ljotićevaca.

Pokazalo se samoupravljanje žilavijim nego što to neki misle. Ima njega ko da brani i kad ga napuste oficiri, kad sa Kardeljeve pređu na stranu vojvode Šešelja. Samoupravljanje je „eksperimentalno“ uvedeno 1950, a ustavnim zakonom iz 1953, te ustavom iz 1963. postalo je i zvanična doktrina. Toj veštoj kardeljevskoj sintezi boljševizma i socijaldemokratije divio se čak i jedan Sartr. Uprkos potonjoj satanizaciji, samoupravljanje je, uz sve ideološke opskurnosti, imalo jake tržišne elemente. Na primer, mnogi subjekti „udruženog rada“ delili su „viškove“, koji se nisu mogli nazvati profitom iz ideoloških razloga. Ali, to je bilo to. Doduše, u današnjoj Tadićevoj Srbiji, nesvrstavanje je na većoj zvaničnoj ceni nego samoupravljanje. U narodu, tačnije u „ostacima zaklane radničke klase“ nije tako. Verujte, to što neko ide na Ravnu goru, ne znači da u svom shvatanju ekonomije nije samoupravljač. Podsvesno, piknici na Ravnoj gori su kompenzacija za izgubljenu snagu prvomajskih uranaka u organizaciji moćnih OUR-a i SOUR-a. Osnovnih i složenih organizacija udruženog rada.

Danas je Kragujevac centar samoupravnog sentimenta pretočenog u praksu. Ne treba da vas zavara veliki krst koji je gradonačelnik Verko postavio na ulaz grada, pa vam se čini da ulazite u neku portugalsku koloniju iz doba Vaska de Game. Radnici u Kragujevcu, juče automobildžije, danas oružari, od države traže samo da im obezbedi posao i da žive od svoga rada. Kao da u drugim delovima Srbije niko više to od ostataka zaklane radničke klase ne želi. Možda Kragujevac jeste sebičan i zabole ga za socijalne probleme ostataka Srbije, ali to je problem ostataka Srbije (uglavnom bez BG i još nekih), a ne problem KG od koga treba učiti. Kako se od „doline gladi“, kad država ispuni želje, brzo postaje „hit opština“, i kako se sve vraća očas posla na „dolinu gladi“, ako država zakaže u svojim obavezama da obezbedi posao.

Da li bi kragujevački radnici tako uverljivo i uporno znali da traže od države „samo da rade i da žive od svog rada“ da nije bilo „crvenog barjaka“ i samoupravljačkih tradicija. I da li je ovaj krst na ulazu u grad baš toliko neukusan. Sigurno ne više nego štafeta mladosti nekada i spomenik njoj u čast. Prva Titova štafeta krenula je baš iz Kragujevca 1945. I to dobrovoljno, niko ih nije primoravao da to rade. Kragujevčani su govorili kako su svoje želje Titu uvek predavali „iskreno i direktno“. Isto kao i danas Fijatu. Sa dovoljno samoupravljačkih tradicija, sa krstom ispred grada, sa jakim marketinigom „prestonice Srbije“ (stare), i senzibilnim gradonačelnikom, sa blizinom auto-puta i maltene još malo sa četiri trake od Batočine do samoga grada, kragujevački radnici su mobilni i za dolazak u Beograd. Eh, da su radnici svuda u Srbiji kao u Kej-džiju. Možda bi Tadić i Cvetković neke fabrike ponovo dali radnicima na upravljanje kao nekad davno kad je formiran prvi radnički savet u Tvornici cementa u Solinu. Pa se snalazite.

Gledali ste „Užičku republiku“ Žike Mitrovića. Druga Boru, partizanskog heroja, gle paradoksa, glumi prvi Tuđmanov gradonačelnik Zagreba – Boris Buzančić. On na Kadinjači u pirotehničkom spektaklu vadi metke iz sanduka partizanske fabrike oružja iz Užica na kojima piše – „Pucaj, ne štedi!“ To bi verovatno bila i poruka naše namenske industrije globalnim trendovima od Kabula do Bengazija. Kao u stara dobra vremena iračko-iranskog rata kada kamion „Milana Blagojevića“ (namenska industrija iz Lučana) dođe iz Iraka, pa odmah za Iran. Para ko šaše. Ako lažu radnici, lažemo i mi.