Zahvaljujući tom podvigu Vojadžeru 1 će život biti produžen za dve do tri godine, istakla je voditeljka projekta američke svemirske agencije Suzan Dod. Sonda Vojadžer 1, koja je od svog lansiranja pre 40 godina promenila istoriju astronomije, putuje kroz međuzvezdani prostor brzinom od gotovo 17 kilometara u sekundi, a trenutno je više od 21 milijardu kilometara udaljena od Zemlje.

‘Ma, mojne’, bio je samo jedan od srpskih komentara na društvenim mrežama. Dobro, bilo je i onih koji tvrde da je to ‘vrh vest’ koja do apsurda dovodi zemaljske (pa i balkanske) tribalizme, ali većina komentara su ili sprdnja (tipa da Vojadžer ima sličnosti sa ‘ladom nivom’), ili simptom opsesivnog antiamerikanizma. Mislite li da neverovanje da su Vojadžeru upaljeni motori ima uporište u sistemu mišljenja onih koji vode kampanju protiv vakcinacije dece? I obratno. Kao što je neverovanje da su se Amerikanci spustili na Mesec, komponenta sindroma autoritarne svesti – bar u srpskom slučaju. Naravno, u korelacijama sa stavovima prema čvrstoj ruci u politici, patrijarhalnosti, etničkoj distanci, demokratiji… U smislu da je sve to ‘snimljeno negde u Arizoni, Nevadi, ili Holivudu’. Stelt postoji jer smo ga oborili, za Vojadžer nismo sigurni.

Iako bi Titovo vreme trebalo da bude autoritarnije od ovog danas, bar po pitanju spuštanja na Mesec nešto ne štima sa autoritarnom svešću. Tada su ljudi po Srbiji, čini se, mnogo više verovali u NASU, pa otuda bili i otvoreniji prema svetu i njegovim čudesima. Prostije rečeno, bili su manje ksenofobični. Doduše, i Tito je pospešivao taj kosmopolitizam i kosmičku euforiju. Uostalom, odlikovao je Nila Armstronga. Legendarni TV komentator i kosmički populizator, inženjer Milivoj Jugin, dočarao je milionima Jugoslovena trenutak poletanja Apola 11 tačno u 13 časova i 12 minuta po Griniču 16. jula 1969. godine rečima ‘… Zemlja pod nama drhti, sve se trese. (Kao Milojko Pantić kasnije u Bariju.) To je prizor užasan i veličanstven. Prvi ljudi krenuli su na Mesec!’

Doduše, uprkos tome što Vojadžer 1 sad ima interstelarnu sudbinu, i uprkos NASA ‘traktorčićima’ na Marsu, realnost je daleko ispod optimističkih očekivanja jednog Artura Klarka, Isaka Asimova, Karla Sagana i našeg Milivoja Jugina. Da ih je neko te 1969. pitao za 2017. godinu, svi bi verovatno očekivali ljudske naseobine na Jupiterovim mesecima ili neki kontakt sa vanzemaljcima. S te tačke gledanja depresivnost je izvesna, a teorije zavere (ta konspirativna epistemologija) jesu i neka vrsta racionalizacije nemoći. Ne samo deo autoritarnog sindroma.

Danas čak deluje pomalo tragikomično da je Artur Klark 1988. bio uveren da će ljudi 2015. imati kontrolu nad vremenskim prilikama. Klark je prognozirao da će se ljudi spustiti na Mesec tek 1980, a to se desilo 1969. Ako bi bilo po Klarku, ljudi bi već 2050. ovladali gravitacijom, po želji je ukidali i stvarali. Brzinu svemirskih brodova blizu svetlosnoj predvideo je za 2075, dok bi 2090. ljudi krenuli na prvo interstelarno putovanje. Klark je smatrao da će 2000. biti osvojena tehnologija bežičnog prenosa energije.

Ali, decembar 2017. zagolicao je maštu i učinilo se da će se i bukvalno ostvariti vizije iz Klarkove SF literature. Dakle, lociran je svemirski objekat u obliku cigare – toliko redak da je Međunarodna astronomska unija morala da pronađe novi sistem za katalogizaciju.

Prvi misteriozni objekat koji je stigao do našeg Sunčevog sistema prvobitno je bio smatran kometom ili asteroidom unutar sistema. Ali, naučnici su shvatili da nije ni jedno ni drugo i da je proputovao nezamislive razdaljine kroz međuzvezdani prostor pri skoro 320.000 km/h. Naučno telo, na čelu sa Stivenom Hokingom, počelo je da dešifruje da li je objekat ‘u obliku cigare’ vanzemaljska sonda ili ranije neviđen prirodni fenomen. Profesor astrofizike na Harvard univerzitetu Avi Loeb rekao je: ‘Možda vanzemaljci imaju matični brod koji putuje brzo i oslobađa male svemirske letelice koje slobodno upadaju u planetarni sistem na izviđačku misiju.’ Zvanično ime ovog objekta je A/2017 UI, ali je nazvan ‘Oumu amua’, što na havajskom jeziku u slobodnom prevodu znači ‘glasnik koji stiže iz daleke prošlosti. ‘Cigara’ je otkrivena u projektu Pan-Starrs na Univerzitetu na Havajima u oktobru.

Pazite sad koliko se ‘cigara’ približava Arturu Klarku jer i u njegovoj literaturi Rama je ogromna vanzemaljska svemirska letelica koja ulazi u naš Sunčev sistem. Savršeni cilindar dugačak nekih pedeset kilometara koji se brzo okreće i juri kroz svemir. Rama je tehnološko čudo, misteriozna i potpuno enigmatična vanzemaljska tvorevina. To je prvi posetilac ljudskoj vrsti sa zvezda i mora biti istražen. To je ‘jedan od najboljih romana koji je Klark napisao, ispunjen iznenađenjima i zagonetkama’ (Sunday Times). ‘Osetićete taj jezivi dodir vanzemaljskog i nesaznatljivog koji izdvaja SF kao tehnički najmaštovitiji žanr’ (The New York Times). Klarkov roman se zove ‘Susret sa Ramom’ i dobitnik je nagrada ‘Kembel’, ‘Hugo’, ‘Jupiter’ i ‘Nebula’. Objavljen je 1973, kad je Vučić imao samo tri godine. Zašto sad Vučić? Pa zato što je pre prve posete albanskog premijera Edija Rame Beogradu i Vučiću u jesen 2014. poslednji albanski zvaničnik tog ranga u Beogradu bio Enver Hodža 1946. Danas su Vučić i Rama svaki čas pa sagovornici, ali onda Rama u Beogradu je bio ezgotičan pa je metaforičnost Klarkovog dela ‘Susret sa Ramom’ bila zgodna.

Ugledni The New York Times je takođe u decembru 2017. kao udarnu vest, na naslovnoj strani, plasirao sasvim neočekivanu priču – o tajnoj potrazi američke vlade za vanzemaljcima. Provokativnu priču o NLO projektu Pentagona istovremeno objavljuje i uticajni portal Politiko. Na ovaj način je obelodanjeno da Pentagon od 2007. godine sprovodi program lova na NLO, odnosno na neidentifikovane leteće objekte. Novinari su otkrili detalj na koji je malo ko obraćao pažnju – kako se u milijardama dolara velikom vojnom budžetu nalazi stavka od 22 miliona dolara namenjena ispitivanju susreta sa vanzemaljcima.

Mada, rumunski antropolog svetskog autoriteta Mirča Elijade početkom šezdesetih u eseju ‘Pomodne kulture i povest religije’ analizirao je opsesiju letećim tanjirima i zaključio da UFO ludilo ima isto uporište kao još dve velike pomodne opsesije. Prva je sirotinjska manija za astrologijom, a druga naučna, opsesivna strast za strukturalizmom. Sve pobrojane discipline Elijade je okarakterisao kao ljudski azil od otuđenja u ovozemaljskoj rutini deprimirajuće svakodnevice i sveta koji pati od deficita ‘višeg smisla’ egzistencije. U vreme kada je Elijade pisao esej, filmski svemirci bili su veoma jednostavna bića i metafore hladnoratovske epohe (‘mali zeleni’ kao ‘mali crveni’). Tek je Stiven Spilberg filmovima Bliski susreti treće vrste i E.T. nametnuo ufološki detant, koji je, opet, bio sasvim na Elijadeovom tragu jer svemirci više nisu bili zloćudni ‘Drugi’, nego figure iskupitelja, kompenzacija za Boga ili barem za oca. Andrej Tarkovski je 1972. (kao sovjetski odgovor na Klarkovu i Kjubrikovu Odiseju) ekranizovao Solaris, roman Stanislava Lema. I to je bio Hladni rat. I ne treba samo kriviti srpsku palanačku ksenofobiju i sklonost autoritarnosti. Poslednjih godina u SAD i do dvadeset procenata stanovništva je ubeđeno da je spuštanje na Mesec spektakularna prevara i da je njihova vlada zbog Vijetnama i Votergejta bila spremna na to, i da je Holivud imao takvu logistiku.

Zapitajte se koliko je onih Srba ubeđenih u NASA prevaru poverovalo Miloševićevoj propagandi o opasnostima od pomračenja Sunca, kad su opusteli srpski gradovi, dok su širom sveta uz adekvatne đozluke ljudi uživali u tom prirodnom fenomenu. I zapitajte se da li bi vajni rusofili govorili o prevari da je Hruščov iskrcao Sovjete na Mesec. Te 1969. nije bilo lako naći televizor u selima oko Požege (užičke, a možda i slavonske). Moj deda je našao jedan u selu Zdravčići, gde se, kako je egzaltirano pričao, skupilo pedesetak seljaka i uživalo u Juginovom prenosu. I kakve veze ti naši seljaci imaju sa Dejvidom Bouvijem? Pa te 1969. pojavljuje se singl Space Oddity, što postaje prvi Bouvijev hit. Bi-Bi-Si ovu pesmu pušta u pozadini tokom spuštanja na Mesec mada je, paradoksalno, pesma tragična priča o brodolomniku u kosmosu Majoru Tomu, tako da su i Bouvija izvesno vreme zvali Major Tom. Eto, to je bio optimizam koji je povezivao ljude širom planete, a čega danas nema. Evo primera kako se optimizam tog tipa survava u balkansku realnost: Pre neki dan na nekoj televiziji prikazan je film Ambis – Džejmsa Kamerona: Čovečanstvo je pred nuklearnim ratom, od koga ga spasavaju leptirasti elijeni. U Domu JNA u Pirotu gledao sam 1990. Ambis sa desetarom Jozom iz okoline LJubuškog. Bili smo oduševljeni tim katarzičnim elijenima. U vreme inflacije 1993. sretnem ispred Beograđanke dilera deviza koji je služio vojsku s nama i on mi kaže: ‘Znaš li da je Jozo poginuo u HVO-u?’

Ako hoćete da povratite veru u spuštanje na Mesec, pogledajte ‘Svemirske kauboje’ Klinta Istvuda i poslušajte R.E.M. pesmu ‘Man On The Moon’. Nemam šta drugo da vam preporučim.

U vreme kosmičke euforije Tito tobože nije hteo da zakasni. U kabinetu Aleksandra Rankovića, 18. juna 1949, osnovano je Odeljenje za kosmička pitanja s ciljem da se bavi NLO fenomenima na teritoriji Jugoslavije… Eto, Srbi koji ne veruju u paljenje Vojadžerovih motora, i u to da su Ameri šetali Mesecom, veruju u Titovo ‘kosmičko odeljenje’, a što je bila svojevremeno i tema teksta koga je pre koju godinu objavio jedan ugledni beogradski list.

Sećate li se koliko se puta povodom hapšenja poslednjeg haškog begunca Gorana Hadžića čulo da je on magacioner. Skoro da je ispalo da je njega Hag tražio zato što je magacioner, a ne zato što je optužen za ratne zločine. Zar je za Nikolu Kalabića najvažnije to što je bio geometar? Pa i Aleksandar Leka Ranković je bio abadžija (za urbane čitaoce – abadžija je čovek koji od grubog sukna šije narodna odela), ali kad ste čuli da neko kad pominje Rankovića ističe prvo to da je on bio abadžija?! Doduše, retka paralela između Hadžića i Rankovića može biti u tome da njihova zanimanja odslikavaju delom i kadrovsku strukturu (vertikalnu pokretljivost) pokreta u kojima su bili. Ponekad i pokreta s kojima su bili u sukobu. Na primer, Tuđmanov general Norac bio je konobar, kao što je Vučurević, ratni gradonačelnik Trebinja, bio kamiondžija.

Ali, zaista zvuči nadrealno da se abadžija kod Tita bavio i NLO pitanjima. Abadžija se bavio i nuklearnim programom. To već nije tabloidna žvaka. Bio je na čelu savezne komisije za ta pitanja. Pod njegovom komandom faktički je bio i jedan Pavle Savić. Nažalost, autoriteti poput Dušana Bilandžića i Dobrice Ćosića ne daju nam nikakve informacije da li je Tito bio upućen u slučaj ‘Rozvel’ ili u tajnu spuštanja na Mesec. Ili da li su mu Sovjeti nešto rekli na tu temu.

U svakom slučaju, njegovo navodno interesovanje za NLO sigurno je bilo suvislije od jedinica za parapsihološke ratove koje su nastajale u glavama Miloševićevih vojnih i ostalih ezoteričara. Koliko Pentagon sluša upozorenja mudrog Stivena Hokinga, koji nam je odavno govorio da se manemo potrage za vanzemaljcima jer bi oni, ako ih ima, verovatno bili predatori.

Da li ste znali da je Josip Broz prodao Džonu Kenediju ‘tajnu’ svemirskih putovanja? To je radnja filma ‘Hjustone, imamo problem’, slovenačkog režisera Žige Virca iz 2016. koji je tako strukturiran da sam sreo mnogo običnog sveta koji je smatrao da je to dokumentarac. Ne sumnjajući ni časa u autentičnost (urnebesnost koncepta). Premijerno je prikazan na festivalu Trajbeka, čiji su osnivači Robert de Niro, Džejn Rozental i Kreg Hatkof, a koji se održava u NJujorku. Inače, to je prvi film koji je HBO snimio na Balkanu!

To je dokumentarna i pomalo igrana akcija čiju suštinu najbolje opisuje jedan od dvostrukih likova filma (i kao istorijski akter subverzije protiv socijalističkog sistema i kao filmski narator – postmarksista konspirologije), dakle famozni Slavoj Žižek, koji nas vrlo prostim logičkim manevrima ubeđuje u ono što želimo – da je akcija stvarnost, a da se velike geopolitičke igre najbolje sakriju ako ih njihovi kreatori preventivno podvedu pod katalog teorija zavere.

‘Hjustone, imamo problem’ je nitroglicerinska doza jugonostalgije.

Bivši hrvatski ministar kulture Hasanbegović mogao je komotno da zahteva da distributeri stave i upozorenje, slično kao za porniće i horore nekada u Jugi. Ono, koliko sam ja zaključio iz filma – to je da je podzemna baza Titovog kosmičkog programa bila ono što smo mi znali kao veliki podzemni aerodrom JNA kod Bihaća. U stvari, ja sam to tako – koristeći Žižeka – želeo da vidim. Kao što bih po istoj matrici za globalni rat protiv zombija – odnosno onu bitku koja se vodi na prostorima bivše SFRJ – koristio planove za odbranu zemlje od sovjetske pretnje 1948.

Pogledajte uostalom blokbaster s Bredom Pitom ‘Svetski rat Z’ – američki apokaliptični akcioni horor iz 2013. režisera Marka Forstera, koji je adaptacija istoimenog romana Maksa Bruksa iz 2006.

Program SETI – potrage za vanzemaljskim civilizacijama – bio je lajtmotiv Karlu Saganu za roman Kontakt prema kome je Zemekis snimio odličan film sa Džodi Foster u glavnoj ulozi. To je priča zasnovana na spejs optimizmu. Da li darvinizam (uključujući i politički) na Zemlji daje pravo za takve svemirske analogije?