Čak i onim pomalo ciničnim. Mada su takva uglavnom sva. Eto, kad su jednom gnevno pitali Tijanića dokle više – po ko zna koji put – repriza ‘Boljeg života’, on je odgovorio kako stižu nove generacije koje tek treba da se upoznaju sa tom bitnom serijom. Inače, ‘Bolji život’ je delimično i nenamerno pokazao terminalnu fazu socijalističkog samoupravljanja, ali je i prilično namerno u seriji ukazano da se Jugoslavija nalazi pred ogromnim rizicima – ili što bi Milošević na Gazimestanu rekao pred novim bitkama gde i oružane nisu isključene – pa je otuda ova serija dala i dirljiv doprinos pozivanju na razum.

‘Boljeg života’ sam se setio nakon ‘afere – Tamo daleko’, odnosno nakon što je Ministarstvo kulture Crne Gore zapretilo tužbom protiv pevača Vlada Georgieva zbog njegovog izvođenja pesme ‘Tamo daleko’ na humanitarnom koncertu za Kosovo i Metohiju u Herceg Novom koji je očekivano imao jaku (pro)srpsku dimenziju. I upravo u ‘Boljem životu’ multietnički vojnički orkestar u kome je i vojnik JNA Boba Popadić pokušava da postigne konsenzus oko narodne pesme koju će izvesti kao treću po redu, jer oko prve dve stvari nema spora: Koračnice ‘Po šumama i gorama’ i tada popularne ‘La Bambe’ koju je proslavio poznih osamdesetih teks-meks kaupank bend Los Lobos. Klasići pitaju Bobu zna li neku narodnu, on kaže da zna ‘Tamo daleko’ i tu izbije spor: Bosanac – Musliman (tada se nije govorilo Bošnjak), vrlo razumno odgovara na Bobino čuđenje šta fali pesmi ‘Tamo daleko’, ističući, onako bosanski, da je pesma ‘božija’, ali da će se ‘naći neka bena da nam prišije srbovanje’. Boba, sad već cinično, kao alternativu predlaže ‘Kreće se lađa francuska’, ali ni to logično ne prolazi, da bi Hrvat Štef ne toliko cinično rekao da zna ‘Oj Moravo’ i ‘Srem, Srem (lepo je živet u njem’). Iako je ‘antibirokratska revolucija’ već izvršena u Titogradu, Crnogorac vrlo jasno govori da Durmitor i Zlatibor nisu i ne mogu biti isto, Slovenac ne zna ništa sem njegovog ‘jodlovanja’, dok s nipodaštavanjem prolaze i bosanske opcije, jer ‘nećemo valjda potkivati konja po mesecu’, iako ima i razumnih predloga sa srpske strane da se konj potkuje, da se Fata prošeta i da završimo posao. Na kraju se postiže konsenzus da se kao ‘narodna’ odsvira ‘Biljana platno beleše’, i to najviše iz razloga da u orkestru nije bilo Makedonaca.

Postojala je tada velika strepnja u Jugoslaviji, ali to je ipak bilo vreme kad se naglašavalo da li je Jasenko Houra ‘Ružu hrvatsku’ posvetio baš Savki Dabčević Kučar, i to na albumu gde u pesmi ‘Zaustavite zemlju’ otvoreno brani Boru Đorđevića zbog napada na njegovu slobodoumnost. Iako blizu, još se nisu spevale ni ‘za dom spremne Čavoglave’, ni ‘ja sam rođen đe džamije nema’, ni mnogi drugi hitovi.

I zaista je bizarno (obespokojavajuće) da je ‘Tamo daleko’ posle svega sporna maltene na način na koji je bila sporna i u ‘Boljem životu’ iako je pitanje da li bi Vlado Georgiev (da je šest-sedam godina mlađi) baš ‘Tamo daleko’ predložio kao ‘narodnu’ da se obreo u nekom vojničkom orkestru JNA. I da se onda u ‘Boljem životu’ i pojavio vojnik Makedonac, možda bi ‘Biljana platno beleše’ ipak prošla, ali taj Makedonca u to vreme sigurno nije mogao biti neki Bojan Jovanovski regionalno poznatiji kao Boki 13, a zamalo je mogao biti onaj Makedonac koga su ustaše davile na Đurđevdan na splitskoj rivi.

Za razliku od početka devedesetih, na ovim prostorima bar nismo imali još dve nove nacije u konstituisanju – ‘Milogorce’ i ‘Srboruse’. Oni mogu biti mnogo toga ali sigurno ne mogu biti ‘jedna familija’. Nikada ne mogu zaboraviti kad je vođa crnogorskih liberala Slavko Perović došao (sa Novakom Kilibardom) u vreme izborne krađe 1996/97. u Beograd i sa prozora Demokratske stranke u Kolarčevoj ulici se obratio masi sa – ‘Braćo Srbi!’ I kako je doživeo ovacije i od ‘demokratskih nacionalista’ i ‘rojalista’, iako su oni dobro znali njegove političke stavove, ali su osetili da to obraćanje nije puko podilaženje masi, kao što su Srbi bili osetili da ona čuvena ‘Hristos se rodi’ Ive Sanadera takođe nije bilo baš puko podilaženje radi bržeg ulaska Hrvatske u EU. Taj duh koji je obećavao se izgubio na ovim prostorima. To je ‘prosvećeno antijugoslovenstvo’ i bez njega nema iskoraka.

Da stvari postanu još bizarnije postaro se jedan crnogorski portal koji je objavio snimak na kome se vidi premijer Crne Gore Duško Marković, kako se na nekoj svadbi zajedno sa ostalim gostima navodno veseli uz četničku pesmu ‘Nad Kraljevom živa vatra seva’. Apstrahovana od aktuelnog crnogorskog konteksta, ta pesma u suštini i nije formalno međuetnički sporna. Ona ne veliča huškanje i klanje nekog nesrpskog življa, već pokazuje i četničku borbu u ustaničkoj Srbiji protiv Nemaca – našeg Simu ubili su Nemci, presekli ga mitraljeski meci – kao što pokazuje i rasplamsavanje građanskog rata među Srbima – a Deroka mladog kapetana, mučki ubi četa (negde i banda) partizana. Stvari tek postaju opskurne kad se shvati da je melodija ‘Nad Kraljevom živa vatra seva’ identična melodiji Tompsonove pesme ‘Anice – kninska kraljice’ uz koju derneči i neoustaška mladež. Da li bi verovali, ako vam kažem da postoje i sevdalinke koje imaju istu melodiju kao ‘Kraljevo’ i ‘Anica’. Objašnjenje je prosto – radi se o istom, zajedničkom, muzičkom arhetipu, o podlozi na koju je svako lepio svoj narativ.

Visoki prekršajni sud u Hrvatskoj doneo je pravosnažnu presudu kojom je izvođač pesme ‘Bojna Čavoglave’ prekršajno kažnjen zbog uzvikivanja ‘za dom spremni’, ali ne Marko Perković Tompson, nego lokalni pevač iz Makarske Mario Roso. Bilo mi je simpatično dok sam na Mundijalu u Rusiji gledao euforične hrvatske navijače u svojim kockastim dresovima jer sam znao da oni ne znaju da je mnoge od njih proizvela srpska tekstilna industrija iz Arilja, kao što je otužno gledati derneke gde obeućena masa ne zna za zajedničke ustaško-četničke melodije. Sretao sam i mlade Bošnjake koji se oduševljavaju interpretacijom Safeta Isovića pesme ‘U lijepom starom gradu Višegradu’ iako nemaju pojma da ju je napisao Dragiša Nedović iz Kragujevca. Kao što ni oni koji su uvereni da je ‘Nizamski rastanak’ pesma za ispraćaje srpskih regruta (‘Ustaj Radoje, vojska te zove’, kako kaže novokomponovana varijanta), ne znaju da su nizami bili moderno uređena i uvežbana vojska Osmanlijskog carstva uvedena u vreme sultana Selima Trećeg (1789-1807). Safet Isović je ‘Nizamski rastanak’, adaptirao u ‘Šehidski rastanak’. Prvobitne reči ‘Nizamskog rastanka’ je napisao bosanski fratar Grgo Martić, a sa ovom pesmom je i knez Mihailo 1867. ispratio vojsku Ali Riza paše iz Beograda. I to je vremenom zaista postala zajednička pesma.

Možda je najviše bio u pravu Zvonko Bogdan kad je svoj koncert u beogradskom ‘Sava centru’ 2015. otvorio rečima – ‘Večeras ćemo pevati pesme, pjesme i pisme’. Ako ste zaboravili, da vas podsetim da je baš pesma Zvonka Bogdana ‘Kraj jezera jedna kuća mala’ sačekala DŽoa Bajdena prošlog avgusta u Skadarliji kad mu je Vučić bio domaćin i kad je izgledalo da bismo čak i čika DŽoa (tako je inače britanska propaganda tokom Drugog svetskog rata tepala Staljinu), mogli da podržimo na predsedničkim izborima u Americi.

Mogućnost da se slobodno peva ‘Tamo daleko’ je i pre ratova devedesetih bila kompleksna jer je pesma asocirala na ‘velikosrpski hegemonizam’. Kao što se išlo i u zatvor zbog pevanja ‘Vojvode Sinđelića’. I u Srbiji. Miljenko Jergović je negde napisao da je u vreme prvih višepartijskih izbora u Bosni, na ulicama Sarajeva uvek sumnjivije bilo kad iz ‘golfa’ čuješ ‘Tamo daleko’ nego ‘Ustani Bane (Jelačiću)’. U trenutku se učinilo da bi Slobodan Milošević konačno mogao da Srbiju oslobodi tog kompleksa. NJegov pokušaj bio je nažalost fatalno pogrešan.

„Možda bi sve bilo drugačije da je Milošević prihvatio ‘Plan u 10 tačaka’ Borislava Mihajlovića Mihiza“ preciznije ‘Predlog za razmišljanje u deset tačaka’ (NIN, 1991), koji je između ostalog predlagao i da Srbija prizna nezavisnost Slovenije i Hrvatske uz poštovanje prava Srba van Srbije.

Prošlo je pet godina od smrti glumca Robina Vilijamsa. Možda je baš sad pravo vreme da pogledate (ponovo ili prvi put) ‘Kralja ribara’ u režiji Terija Gilijama. To je najveličanstvenija potraga za svetim gralom. Poslušajte i Tears Of A Clown koju su Iron Maiden snimili kao posvetu velikom glumcu.

Poslednji pozdrav velikom zagrebačkom kolegi Denisu Kuljišu. Mnogo su mi značili njegovi tekstovi, knjige i razgovori koje sam imao čast da s njim vodim u beogradskom restoranu ‘Lovac’, u zagrebačkom hotelu ‘Esplanada’, u turskom gradu Bursi, u raznim TV studijima, slučajnim susretima u knjižarama i po sajmovima knjiga….