Industrije koje prevrću enormnu količinu novca i kojima je on jedini važan putokaz, melju sve pred sobom, ali i iznutra. Na tom putu i sportisti su skupo plaćeni moderni gladijatori, koji potpisuju da daju sve od sebe, a da se nizašta ne pitaju.

Luka Dončić, košarkaško čudo od deteta koje će tek u februaru napuniti 19 godina, ovih dana je po ko zna koji put bio u žiži, ne zbog čudesnih poteza, driblinga, koševa, već zbog incidenta. On je na utakmici Reala sa Valensijom isključen sredinom druge četvrtine, bio je vrlo nervozan, za svega šest minuta na parketu je napravio dva oštra faula, raskrvario nos Tiboru Plajsu, a onda se dugo raspravljao sa sudijama. Zbog toga je kažnjen sa 4.500 evra, što je mizerno u odnosu na reagovanja koja se mogu svesti na rečenicu – „mali je mnogo poleteo“. Sa manje razumevanja nego kad tako nešto uradi neko pet ili deset godina stariji.

Isto tako licemerna civilizacija sablažnjivala se svojevremeno nad sudbinama dece gimnastičarki iz Rumunije ili isto tako malih atletičarki iz nekadašnje Istočne Nemačke. Kako ulaskom u „državno-trenažnu“ mašinu sa šest-sedam godina, ubrzo po kraju karijere, baštine sve moguće posledice tako isforsiranog „sazrevanja“. Profesionalni sport danas, a da mu država za to nije potrebna ako mu samo sklanja, podjednako je surov. Broj nula jači je od svega, roditelji talentovane dece (ne)svesno postaju saučesnici u „zločinu protiv čovečnosti“.

Luka Dončić je imao 13 i po godina kad je potpisao petogodišnji ugovor sa Realom. Za prvi tim Reala je debitovao sa samo 16 godina i dva meseca starosti, i tako postao najmlađi debitant u istoriji kraljevskog kluba. Sada je on već prva zvezda, ključni igrač, ali i kandidat za jedno od prva dva mesta na narednom NBA draftu. On je momak koji igra dve do tri utakmice nedeljno, usput putujući više hiljada kilometara, ima marketinške obaveze, kao i obaveze prema medijima. Da li to što igra „kao mator“ znači i da je on „prezreo“ za svoje godine, da preskočeno detinjstvo i adolescencija ne ostavljaju nikakve posledice.

Mnogi talentovani, manje od Dončića naravno, u godinama kad je on već megazvezda pa se ponekad tako i ponaša, odustaju od bavljenja sportom jer su, verovali ili ne, i psihički, i fizički istrošeni. Rezultatskim pritiskom od mlađih pionira, teškim fizičkim treninzima i po dva puta dnevno, manje ili više diskretno u njih uprtim očima roditelja koji tu vide spas iz finansijske bule. Kraće rečeno: sve im se smuči, ili ih već tad sustignu povrede.

Dončića, jednostavno, treba razumeti i previše mu ne zavideti.