anje više to je poznata priča. Ma koji ekipni sport bio u pitanju, i ma kakvo veliko takmičenje ili kvalifikacije za njega, prvi na udaru u slučaju neuspeha bez izuzetaka je nacionalni selektor, ili kako su hrvatske kolege svojevremeno u SFRJ pričale – savezni kapetan.
Ako se podrazumeva da je u svom poslu imao svu slobodu odlučivanja i da kao „inokosni“ rukovodilac snosi isto takvu odgovornost za (ne)ostvarene rezultate, sasvim pošteno, rekli bismo.
Na aktuelnom Euro 2016 pale su i prve žrtve ovog principa, Roj Hodžson selektor Engleske koja se po opštem mišljenju najviše obrukala na ovom takmičenju, podneo je ostavku što ga nije poštedelo masovnog povlačenja po blatu. Legendarni selektor Španije Del Boske, koji je „furiju“ vodio do najvećih uspeha španskog fudbala, najavio je povlačenje po povratku u zemlju i prošao mnogo bolje od svog engleskog kolege. Selektor Hrvatske koji je u Francusku i ispraćen sa velikom dozom nepoverenja, sve u skladu sa klanovskim rvanjem u blatu u tamošnjem nogometnom savezu, bio je na putu da svima začepi usta, ali je ispadanje od Portugala bez šuta na gol još više okuražilo opoziciju i on je ostavljen na stubu srama. Ostali favoriti su još na broju, oni koji priču završe u četvrtfinalu mogu očekivati istu sudbinu.
Nije, dakle, u pitanju odgovornost, ako je ona proporcionalna ovlašćenjima. Sam pao, sam se razbio. Ti igrači, ta koncepcija, njegova su odluka, ti rezultati, dalje, objektivna su ocena njegovog rada. Problem nastaje u trenutku kad se procenjuje šta je to uspeh, i šta ga razgraničava od neuspeha. Što direktno zavisi od (pred)očekivanja: neko tamo ko je selektoru poslodavac trebalo bi pre takmičenja da proceni šta je realan domet, a na osnovu toga i šta je neuspeh, a šta podvig. Ili, post-festum, to može da proceni i sam selektor.
U Srbiji je ta stvar, kao i mnoge druge, dovedena do karikature. Ko god u kom god sportu bude izabran za selektora, u istom trenutku dobija mnogo neprijatelja. Koji iz ličnih, grupnih, iracionalnih razloga misle da bi tu trebalo da se nađe neko drugi ko bi bolje izgurao njihove iste takve interese. Menadžerske, klubaške, „navijačke“, pa čak i političke. Ostavka ili otkaz onda ne zavise od rezultata nego od „odnosa snaga“, što se ovde popularno kaže – „političke volje“.
Baš se poslednjih nekoliko nedelja sve te stvari nalaze nad glavom jednog čoveka. A nisu svi Srbi selektori samo kad je fudbal u pitanju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
