Ne zbog fenomenalnog talenta i košarke koju je igrao sedamdesetih godina prošlog veka, pa bio i svetski šampion 1970. u Beogradu, više sam to gledao po internetu, uživo sećanje izdaje. Nego zbog njegovih reči desetak godina kasnije kad je prvi na ovom podneblju, a možda i na planeti postavio veliki znak pitanja iznad olimpizma, Kubertena i društva, i javno rekao da se sport rastao sa svojom suštinom i da su sportisti postali robovi i moderni gladijatori.

Duci je odavno u dubokoj ilegali, tu i tamo pojavi se na nekom alternativnom sajtu, veran svojim „jeretičkim“ i levičarskim stavovima. Ali je na sceni, sve jasnije i sve brutalnije, da profesionalci, valjda u skladu za zakonima kapitala, skupo ili papreno plaćeni, nisu ni najmanje vlasnici svog tela, ako hoćete i svog opšteg zdravlja.

Lavina povreda košarkaša pred dugo i glamurozno najavljivani Mundobasket u Kini, još je jedna potvrda svakodnevice vrhunskog sporta u kojoj glavni akteri nemaju pravo glasa ni o čemu. Brutalna komercijalizacija dovela je do još brutalnijeg kalendara, bitna su TV prava i broj utakmica, pune dvorane i što više sponzora, niko više ni ne konsultuje medicinske eksperte gde su granice i tako potentnih i spremnih organizama. Tela reaguju sama i karijere bivaju ozbiljno prekinute ili dovedene u pitanje.

Najbolji košarkaši, a takvih će u Kini na svetskoj smotri i biti najviše, igraju ili u NBA, ili u Evroligi, ili makar u nekom od klupskih kupova. Sezone i u nacionalnim ili regionalnim ligama (ili u obe) su duge i naporne, veliki je broj i predugih putovanja, košarka je kao sport najviše „napredovala“ baš u atletskom i fizičkom smislu, „crvene lampice“ koje organizam tu i tamo pali se zanemaruju zbog NJ.V. Rezultata i onda dolazi do kurcšlusa. Tada sportski plebs saznaje termine kao što su nekad bili meniskus i primicač, a danas ukršteni ligamenti, povrede koje se tretiraju operativno, sa oporavkom koji traje mesecima i nije sasvim izvestan.

Na Mundobasketu u Kini neće igrati pedesetak igrača kojima je po izboru selektora tu bilo mesto, i koji nisu otkazali učešće, već su ih povrede u finišu sezone ili na pripremama u tome sprečile. Odigrali su pre toga 60, 70 ili 80 utakmica u sezoni, možda neke i pod blokadama ili na ivici bola. Cinici će reći da su za to fenomenalno plaćeni, i to je istina, ali gde je granica i hoće li je „robovlasnici“ postaviti pre nego što se vrhunski sport redefiniše u, po sebi, nezdravu stvar.

Retoričko je to pitanje, jer i teniseri, i fudbaleri, i svi u sportovima gde se okreće veliki novac, ne pokazuju ni nameru, ni moć da u tome bilo šta promene.