Ne gazi travu

U parkovima i uopšte na zelenim površinama po Beogradu, ali i mnogim mestima, u zemlju je bila pobodena tabla na kojoj je sa obe strane to jasno pisalo. Dakle, ne „zabranjeno je“, niti garnirano ekološkim eufemizmima, nego jednostavno – „Ne gazi travu“. Zanimljivo da tabli nije bilo na isto tako travnatim površinama koje su bile prenamenjene za igru, i „upozorenje“ se manje-više poštovalo.

Svoju ekološku svest u smislu zaštite zelene trave terena svog pokazali su ovih dana i čelnici Fudbalskog kluba Radnički iz Niša. U saopštenju objavljenom na svom sajtu oni su konstatovali da je u očuvanje stadiona i obezbeđivanje adekvatnih uslova za održavanje utakmica uložen veliki trud da bi oni mirno gledali kako neko to uništava bacanjem koplja i kugli.

Pogađate, fudbaleri su uperili prstom na niške atletičare koji koriste isti teren, razumeju oni da i atletičari treba da negde treniraju, ali ne u „njihovoj kući“. I apeluju na Grad Niš, čija „kuća“ stadion „Čair“ i jeste, da nađu rešenje u opštem interesu, ali da se „zaštiti teren“. Oštro završavaju saopštenje ekolozi iz FKRN pretnjom da će zbog nanošenja velike materijalne štete „krivično goniti odgovorna lica, kako se slične stvari ne bi dešavale u budućnosti“.

Nadrealno, kao i mnogo toga u našem fudbalu, utisak je na prvu loptu. Kad se lopta spusti na zemlju, vidi se da je u pitanju nadmenost, bahatost, pa čak i bezobrazluk nekog ko je sam sebi jako važan i moćan. Najpre, novac je u obnavljanje terena uložio FSS kao i u mnogim drugim gradovima. Zatim, fudbalski klub nije vlasnik stadiona pa ni terena, nego samo korisnik kao i atletičari. I konačno, bilo bi interesantno videti kako izgleda ta krivična prijava, verovatno urnebesno.

Skroz laički gledano, nije baš najjasnije kako to atletičari „ruiniraju“ travu. Svedoci smo brojnih atletskih mitinga, od kojih se mnogi održavaju na „fudbalskim“ stadionima, gde i koplja, i kugle, ali bogami i kladiva lete i padaju bez problema na travnatu podlogu, a da se niko ne brine zbog lomljenja „sistema prskalica“.

Laički takođe, gde se nalaze te prskalice ako ih ugrožava zabadanje koplja i pad kugle, a ne struganje kopački i pad mase od 80 ili više kilograma. I isto tako neznalački, kakva je to podloga koja je za mesec ili dva pretrpela toliku materijalnu štetu, a da nisu tenkovi preko nje prelazili.

Atletičari su u celoj priči ostali anonimni, u saopštenju se čak i ne pominje koji je klub u pitanju, i njih niko nije zvao da ih pita šta oni o tome misle. A ako je neko i hteo, nije mogao da nađe adresu na koju će da se obrati. Uostalom, i atletske staze na dva najveća stadiona u Srbiji služe samo za gašenje baklji i dimnih bombi, a otprilike tako i izgledaju.

Ko u Srbiji još voli trčanje „onako“ i bacanje koječega u dalj, osim upaljača i svega priručnog kad je u pitanju sudija ili „neprijatelj“ na terenu.