Sve je valjda otišlo predaleko, država je bila ugrožena i premijer je morao brzo da reaguje. Dvadeset dana ti sportisti su bili u centru pažnje, o njima se pisalo i pričalo, o uspesima i neuspesima, sekundama, centimetrima, poenima.
A onda je jedna izjava bila super povod da se dnevna politika, isfrustrirana valjda zbog tolike senke, nogom otvarajući vrata, vrati u medijsku žižu. I nije to bilo slučajno.
Andrija Prlainović, jedan od najtrofejnijih naših sportista, vaterpolista po vokaciji što znači i neka vrsta isposnika, podsetio je u trenucima euforije posle osvajanja zlatne medalje da država treba sistemski da ulaže u sport, da su vaterpolo klubovi u Srbiji ugašeni ili pred gašenjem, da postoji opasnost da se tako ugasi i najčuvenija vaterpolo škola na svetu. Prlainović nije rekao da država nije finansirala pripreme olimpijaca za Rio, nije izneo ama baš nijednu primedbu u tom smislu, a verovatno je imao šta.
Država se, ipak, osetila prozvanom, odmah je u pogon puštena mašinerija (koju neki zovu „kancelarija“), Davor Štefanek i Ivana Španović su „reagovali“ tako što su iskazali zahvalnost državi što im je omogućila uslove za pripreme, „reagovali“ kažemo, jer ono što je reakciju izazvalo ili nisu dobro pročitali, ili nisu razumeli. I onda je sve izbačeno na kaljavu političku livadu, uključili su se i botovi i stvorena je situacija da postoje „naši“ i „njihovi“, neki sportisti su „režimski“, a drugi su valjda „opozicija“.
A Andrija je rekao istinu. Pričao je o vaterpolu, ali to važi i za sve druge sportove. Da bi se deca bavila sportom, roditelji za to treba da plate od tri do pet hiljada mesečno u Beogradu, značajno manje južnije od njega, a roditelji umeju da imaju male plate, umeju i da imaju nekoliko dece i to jednostavno nisu u stanju. Država je vlasnik 99 odsto sala (od školskih do opštinskih), bazena, sportskih centara, ona taj prostor „ekonomski“ naplaćuje klubovima, a ovi roditeljima. Javna preduzeća „sponzorišu“ one koje im se iz vlasti kaže, i kad im se kaže, to čine i velike kompanije sa državnim suvlasništvom ili paradržavnim uticajem. Taj ogromni novac ne ide u podršku masovnom i školskom sportu, i to je sasvim jasno. Kao i da plaćanje priprema vrhunskih sportista i premiranje njihovih vrhunskih rezultata jeste posao države, ali sa „sistemskim“ to nema veze.
Kao ni sa sportistima koji su uvučeni u ovu prljavu igru i verovatno nesvesno opet postali moneta za politička potkusurivanja.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
