Ova novoskovana umotvorina na jedini mogući način objašnjava nedavnu izjavu šefa ove države da će za čas diljem Srbije „zasaditi“ šest stadiona od po osam hiljada mesta. Po 20 miliona evra svaki. U Subotici, Zaječaru, Loznici, Kraljevu, Vranju i Leskovcu radovi počinju najkasnije u aprilu, a biće izgrađeni i propratni objekti kako bi, kaže Vučić, bili „Meka i Medina“ i za druge manifestacije.

Recimo da ovo nije deo kampanje koja nikad ne prestaje, zamislimo da organizacija Svetskog prvenstva i izgradnja Nacionalnog stadiona nema veze sa loženjem plebsa, da Država misli sve to ozbiljno i da je „razvoj fudbala“ visoko na listi njenih prioriteta. Uzmimo da On(i) sve to misle ozbiljno, da su to „strateška“ razmišljanja motivisana „opštim dobrom“. Šta bi onda ti „klonovi“ doneli sredinama u kojima će biti nasađeni?

Kaže Vučić pomoći će razvoju fudbala, a da verovatno nije siguran ni na kom nivou takmičenja bivstvuju klubovi iz nekih od izabranih gradova. Kao da će jedan ili dva terena omogućiti ekspanziju fudbala u tim sredinama, kao da će mlađe kategorije tu trenirati, a ne u za to pogodnim, tačnije idealnim trening centrima koji su neuporedivo jeftiniji.

Tri-četiri terena i svlačionice sa tušem. Kao da će reprezentacija svako malo igrati na tim stadionima koji će tada biti puni, nacionalni tim ima godišnje četiri-pet utakmica na svom terenu, a „derbiji“ su i dalje rezervisani za dva najveća stadiona.

Kao da će „drugi sadržaji“ popunjavati kapacitet stadiona van fudbala, pa će se od „poslovnog prostora“ i recimo koncerata, koji uzgred štete travi, plaćati održavanje. Beogradska arena, recimo, bila bi isplativa samo da je popunjena skoro svaki drugi dan (150 dana godišnje, procenjuju stručnjaci), a nalazi se u poslovnom, kulturnom i svakom drugom centru zemlje, glavnom gradu sa oko dva miliona žitelja. A daleko je od toga.

Iako sve pomenuto zanemarimo, to nikako ne smemo kad su u pitanju tih 120 miliona evra, koje nemamo. Da se ulože u svašta nešto što je od stadiona hitnije i bitnije.