Ne tako davno beše kad je predsednik Olimpijskog komiteta Srbije Božidar Maljković rekao da sportisti iz Srbije nikad ne treba da se povlače sa megdana, pa ni sa pobedničkog postolja, ma ko se nalazio s druge strane, ili na drugim stepenicama. Maljković je to rekao pre „rukometa i džudoa“, posle toga se nije oglasio. Dva od prva tri čoveka srpskog sporta, da se tako uslovno izrazimo, iako su inače politički istomišljenici, imaju dijametralno različito mišljenje o pitanju koje je srpskom sportu nametnuto kao „ključno“. Treći od tri ključna čoveka, ministar naravno, zucnuo je tokom Igara u Riju da nema sretanja na postolju, sada i ovde o novim momentima ni reč. Jer sada nije ovde, kažu da je u Sloveniji.

I ništa od svega ne bi bilo da se nije „namestilo“ da se Evropsko prvenstvo u karateu već u maju održava u Novom Sadu, a „namešta se“ i da će učestvovati karatisti sa Kosova, sa sve zastavom i himnom. Pod „ništa“ se ovde podrazumeva da je ženska juniorska reprezentacija u rukometu diskvalifikovana, da Rukometni savez čeka kaznu, da su i džudistkinje napustile takmičenje što se isto kažnjava. A „namestilo se“ i da je u Briselskim pregovorima krenulo naopako, posebno u onim delovima koji su više „berlinski“ i vašingtonski“, da se u KM desilo šta se desilo, da je „narod“ u Kovilovu mirno i uz pevanje patriotskih pesama pokazao šta misli. Da je, opšte gledano, usred unutrašnjeg dijaloga o KiM, Kosovo postalo tema broj jedan, i „sportska“ tema broj jedan.

Nije nam poznato da je u toku neki okrugli sto u okviru unutrašnjeg dijaloga o tome šta činiti u situacijama kad „sudbina“, žreb ili nešto slično nameri sportiste iz Srbije na one sa Kosova, kad se, eto, desi da se u Srbiji neko takmičenje organizuje, a i sa Kosova baš hoće da dođu. Nije nam poznato ni da li bi na tom okruglom stolu osim pomenute trojice prisustvovali i članovi Saveta za nacionalnu bezbednost, ili ni ove trojice ne bi bilo. Jasno je, s druge strane, da u ovom trenutku nikakvog uputstva, „obavezujućeg“ uputstva, a kamoli strategije koja bi bila prezentovana granskim savezima – nema. A vrlo verovatno ih neće ni biti, odluke će se donositi ad-hok, biće nesumnjivo motivisane dnevnopolitičkim i populističkim, a ne sportskim razlozima. I poeni će se zbirati u prve dve „discipline“ dok će treća biti žrtvovana.

„Novi Sad“ zato nije samo pitanje karatea i organizacije prvenstva koju smo sami tražili, već i zdravog razuma i elementarne ozbiljnosti države. Jer pitanje je trenutka kad će se „narod“ tamo skupiti i zapevati patriotske pesme.