Crni petak

Ne mogu se oteti utisku da danas, sedam godina nakon mučkog ubistva, stavovi, izjave i tekstovi Zorana Đinđića imaju više svežine, racionalnosi i nade nego ukupna kakofonična graja političke pačje škole koja danas popunjava mesto na kome bi trebalo da stoluje srpska politička elita. Zbog toga je i ubijen, zbog toga što je bio pametan, enciklopedijski obrazovan, prkosan i hrabar. Želeo je da modernizuje Srbiju, da provetri memlu stogodišnje samozadovoljne mrzovolje, da društvo okovano polupismenom konzervativnom inercijom natera da iskoristi novu šansu koja se pojavila na početku XXI veka.

Mukotrpan proces reformisanja Srbije započeo je menjanjem samog sebe. Početkom poslednje decenije prošlog veka, precizno 1993. godine, odbacio je ugodnu i lagodnu poziciju najšarmantnijeg srpskog filozofa i preuzeo odgovornu poziciju vodećeg opozicionog političkog lidera. Njegove besprekorne višeslojne analize najvažnijih problema tadašnje Srbije postaju elementi političke platforme koja pruža rešenja, daje odgovore i obezbeđuje izlaz sa stranputice kojom su nas poveli tadašnji vlastodršci potpomognuti kvaziopozicionim liderima. Program reformi je postao program Demokratske sranke koja je pod Zoranovom palicom i sama morala biti reformisana. Stranka dobronamernih intelektualaca, dobrih ljudi iz „kruga dvojke“ koji rado analiziraju i kritikuju, ali retko imaju želju da nešto praktično učine, menja se i postaje efikasan organizam čija intelektualna nadmoć dobija i praktičnu sposobnost energičnog delovanja.

Demokratska stranka prestaje da bude deo kulisa miloševićevske karikarure višestranačja i postaje najveći problem režima, ali i jedina nada mnogobrojnim građanima koji priželjkuju brzo i održivo ostvarivanje standarda evropske Srbije. Njihovim glasovima na lokalnim izborima 1996. godine osvajamo sve velike gradove, a u protestima nakon pokušaja prekrajanja izbornih rezultata pokazujemo borbenu odlučnost, koja Đinđića dovodi do mesta gradonačelnika Beograda. Odmah započinje buđenje i čišćenje glavnog grada koji u narednih šest meseci, do prve velike izdaje opozicionih saboraca, ponovo dobija lik i karakter evropskog velegrada. Njegovi poštovaoci, ali i protivnici, u tom kratkom periodu shvataju šta namerava da učini sa državom kada dođe na njeno čelo. To uverenje da će pobediti i zbaciti Miloševića i preuzeti odgovornost za vođenje ove napaćene zemlje postaje većinsko i postavlja se samo pitanje trenutka kada će se to desiti.

Planiranje, organizacija i sprovođenje septembarskih izbora i petooktobarske, velike, narodne revolucije 2000. godine vrhunac je njegove opozicione karijere i početak mukotrpnog i po život opasnog posla upristojavanja i modernizacije Srbije. Prvog dana na poziciji premjera Srbije donosi dve simbolične odluke – hapsi šefa Miloševićeve tajne policije i ukida sve privilegije premijera, čime poručuje da za sva iskušenja koja ga na tom mestu vrebaju ne očekuje nikakvu nagradu.

„Ne treba meni da me građani vole, da budem omiljen i popularan, po cenu da zbog toga moramo odustati od neophodnih, ali nepopularnih reformi. Ljubav porodice i prijatelja mi je sasvim dovoljna.“ Ovo je njegov odgovor na pitanje novinara zašto je njegov rejting, po istraživanjima, daleko manji od dostignuća reformi koje sprovodi. „Kvalitet reformi koje sprovodi prva demokratska vlada, u tranzicionim državama, obrnuto je proporcionalan šansama te vlade na sledećim izborima. Što su vam reforme brže i bolje toliko su vam šanse za novi mandat manje.“ Ovo saznanje ga nije demotivisalo, naprotiv, proces reformi je beskompromisno ubrzan. Do marta 2003. godine, do smrti…

Kako bi Srbija izgledala danas da je Zoran Đinđić živ? Ovo pitanje danas postavljaju mnogi, većina sa setom, neki sa strahom. Moj odgovor na to pitanje je jednostavan – Zoran bi danas bio na polovini svog drugog premjerskog mandata. Na redovnim izborima 2004. godine DS bi izgubila vlast sa osvojenih pedesetak mandata u srpskom parlamentu. Vlast bi formirala ista koalicija koja je to učinila nakon decembarskih izbora 2003.

Pre toga bila bi završena saradnja sa Haškim tribunalom. Reformisana vojska ne bi mogla da skriva ni „dr Dabića“, ni Hadžića, ni Mladića i taj sramni deo srpske istorije bio bi okončan. Početkom 2004. godine bila bi održana međunarodna konferencija o konačnom rešenju kosovskog pitanja, „Mali Dejton“, sa koga bi svi otišli delimično zadovoljni usvojenim rešenjem koje bi ozakonilo podelu Kosova, najmanje loše rešenje za ovaj veliki problem.

Istovremeno bi bio okončan i proces razdruživanja sa crnogorskom braćom, uz mnogo manje kukanja i prangijanja, u normalnoj atmosferi, bez trzavica i ožiljaka koji su ostali nakon podele koja se uistinu desila. Privatizacija javnog sektora bila bi okončana te iste 2004. godine, NIS ne bi bio poklonjen nikome, a Telekom i EPS ne bi bili dovedeni u današnji nezavidni položaj. Prihodi od ovih privatizacija premašili bi sedam milijardi evra, taj novac bi najvecim delom bio uložen u okončanje radova na Koridoru 10, a ostatak bi sa dobijenim kreditima Svetske banke bio uložen u početak reforme penzionog fonda. Pokrajini Vojvodini i lokalnim samoupravama bila bi vraćena imovina, bio bi završen proces restitucije.

Nakon toga bi Koštunica pobedio na izborima, formirao istu vladu kao što se to i desilo marta 2004. godine i za naredne nepune četiri godine ta vlada bi odradila celokupni paket gluposti koje su, u realnosti, i inače počinile njegove dve vlade… Nakon izbora 2008. godine, Demokratska stranka, dodatno modernizovana i osnažena timom mladih kadrova vratila bi se na vlast, i danas bi, sa Zoranom na čelu, rešavala posledice svetske ekonomske krize u Srbiji koja bi bila u neuporedivo boljem stanju nego što je to danas slučaj.

Srbija bi ponovo imala nadu!