Kampanja*

Uvek kod nas postoji to ali… Kao što malo nedostaje da se ljubav pretvori u mržnju, a genijalnost u ludilo, tako i nezainteresovanost za personalnu indentifikaciju političke scene vlasti može da pređe sa pozicije neophodnog činioca građanske sreće na mesto osnovnog sastojka čvrstih temelja dugotrajne nacionalne nesreće.

I u Srbiji je, pred nadolazeće izbore, postalo potpuno nevažno ko će osvojiti vlast. Najveći broj građana ne pokazuje interes za to, jer će, bez obzira na ime, lik i delo pobednika, stanje ostati isto. I posle glasanja i mučnog formiranja vladajuće klike, san o dobrom, poštenom poslu ostaće nedosanjan, dodatno obogaćen svim simptomima noćne more. Pored građana, toga su svesni i kandidati za funkcije, od lokalnog do predsedničkog nivoa. Zato su njihove predizborne aktivnosti rasterećene svakakve etičnosti, smisla i odgovornosti. Kampanje koje ne govore ni o čemu važnom svode se na vašarske igrokaze, u kojima kandidati, sa obaveznim dunđerskim šlemovima na glavi, krstare Srbijom i pred plaćenim statistima ponavljaju prazne govore, bogato filovane obećanjima u koja niko ne veruje.

Proslavlja se i reklamira dobijanje i svečano potpisivanje preskupog „povoljnog kredita“ iz miraza nekog azijatskog diktatora, početak gradnje svega onoga što je trebalo odavno završiti, a zelena salata, vunovlačarenje i poslastičarski zanat postaše motor naše „lokalne i regionalne konkurentnosti“. Svi oni koji su vam pre četiri godine obećavali stotine hiljada novih radnih mesta, zajedno sa onima koji su vam pre deceniju i po garantovali hleb za tri dinara, švedski standard i brze pruge, bezočno vam ponovo nude to isto.

Ovi što brane svoje fotelje, lažu vas da su očistili Srbiju, nadajući se u kolektivno nacionalno slepilo, koje bi vas omelo da vidite da se samo pored autoputa Beograd – Niš nalazi preko četrdeset očiglednih, velikih divljih deponija na parcelama koje su u državnom vlasništvu i njihovoj odgovornosti. Ovi drugi, „napredni“, ponavljaju vam viševekovnu zabludu o isplativosti plovnog puta Dunav – Egejsko more, bez imalo volje da objasne ogromne razmere ekološke i finansijske katastrofe koje bi tim „istorijskim projektom“ bile izazvane. To što ni Makedoniji ni Grčkoj takva infrastrukturna glupost ne pada na pamet, ne sprečava srpsko, napredno, predizborno lupetanje. Patološki lažovi vam nude istinu, kreatori centralizacije skrnave ideju decentralizacije, „reformisani levičari“ vam naturaju Mrku i Krku, a samozvani zaštitnici pokrajinskih i manjinskih prava i interesa kroz izbore rešavaju svoje lične i porodične ambicije.

Ovakvih i gorih primera ima isuviše i ja ih ne bih dalje nabrajao, ne želeći da se, makar i sa najboljim namerama, time pridružim svima onima koji ovih dana masovno i masivno vređaju vašu inteligenciju i bezočno razaraju minimum neophodnog, opšteprihvaćenog moralnog kodeksa. Svesni su svi oni da im je priča tanka, a kampanja vulgarna i kilava, ali se i pored toga nadaju velikom odzivu birača i uspehu svoje izborne liste. Računaju na činjenicu da izbora nije bilo već četiri godine i da će to naterati veliki broj građana da izađu i zaokruže bilo šta, odnosno njih… Kažu, izbori su kao svrab – trpiš, trpiš, pa se na kraju počešeš… Ja vam preporučujem tuširanje, makar i hladnom vodom, jer ta aktivnost mnogo bolje i dugoročnije eliminiše organsku ili psihološku prljavštinu koja vas svrbi.

U pravu su oni koji konstatuju da samo kritikujem, a ništa novo i spasonosno ne nudim. Slažem se s njima, ali sam siguran u to da su i oni svesni činjenice da ova zagađena politikantska močvara i ova primitivna predizborna kakofonija nisu ni mesto ni vreme za bilo kakvu razumnu priču. O tome kasnije, nakon Đurđevdana.