Dušan Kaličanin: Neosvešćena glupost opasnija je od toga ko sa kim spava

On je svojom pojavom ismevao celu travestiju društva koju mi živimo i danas. NJegov lik je značajan, jer živimo u društvu koje nikada više nije osuđivalo određene pojave, dok je i samo toliko izopačeno da mu je srž da krije vuka u jagnjećoj koži. To treba prepoznati – primećuje glumac Dušan Kaličanin, koji u predstavi i filmu “Strah od leptira” igra Merlinku.

Istoimeni film, u produkciji Merlinka festivala, nastao po motivima pozorišne predstave, u režiji Isidore Goncić, biće premijerno prikazan u nedelju, 12. decembra, u 19 sati u Velikoj sali Doma omladine Beograda.

“Strah od leptira” prati zatvorske dane jednog transvestita i političkog zatvorenika, a tim povodom Kaličanin govori za Danas.

Čini mi se da se u ovom delu provlači pouka da se o ljudima može suditi tek kada se upoznaju, a u našem društvu vlada dogma da osuđujemo prema stereotipima pre nego što upoznamo osobu, kako vi gledate na to?

– Mi kao društvo dosta napredujemo u nekim stvarima, a na kraju se ispostavi da nam možda te stvari i odmažu, jer ih ne koristimo na pravi način. U virtualnom svetu, gde smo se preselili, pratimo te borbe ko je moćniji, a propuštamo ono što suštinski život. Strašno je da u takvom jednom društvu u kome idemo gde hoćemo, možemo da se snimamo i projektujemo u datom momentu i letimo na Mesec, mi i dalje ljude delimo, i sebi dajemo za pravo da ih osuđujemo.

Gde grešimo?

– Greška je u tome što se seksualnost stavlja u prvi plan, kao da je to primarno kod osobe. Seksualnost je bitna onima sa kojima mi odlučimo da je delimo. Nije stvar kojom treba da se bavimo. Kad procenjujemo nekoga na osnovu seksualnosti, treba da stavimo i određene karakteristike uz to, u momentu u kome se mi prožimamo sa tom osobom. Pa ako želimo da nam ta osoba pravi frizuru, onda se pitamo da li ona dobro frizira, ili ako je to sport – da li je sportista dobar, postiže li rezultate i da li nas inspiriše da za njega navijamo…

Dešava se da posebno mlađi ne mogu da se autuju vršnjacima ili roditeljima iz straha od odbijanja…

– Strašno je da se i deca odmalena uče, isto kao što se uče da ne smeju da opsuju, da je jedna od tih pogrdnih reči kada nekome kažete „pederčino“. To je naravno dobilo neki drugi kontekst, isto kao što nekome kažete „seljačino“. Drugi je oblik, ali je polazna tačka ista. Kao što etiketa „seljačina“ polazi od toga da je neko sa sela manje vredan, isto tako da je neko ko spava sa kim on želi, manje vredan. A dešava se često potpuno suprotno – da u određenim sferama koje nas se tiču u toj socijalizaciji, oni mogu da budu mnogo uspešniji. Na početku, dok sam bio mlađi glumac, kao neko ko ima lirsku mekoću i često me ljudi definišu kao blago isfeminiziranog… ja sam to osvestio kod sebe i to smatram za svoju vrlinu, ne manu, ne vidim to kao problem, a ljudi su mi zamerali što tumačim takve uloge. A ja sam bio srećan što mogu da radim uloge koje mogu da ostave trag, pokrenu određena pitanja, motivišu, inspirišu… a ne da radim uloge u kojima ću imati kao podtekst – vidite, ja sam talentovan. Toga ima mnogo… Samim tim i ovaj film je dragocen jer nosi tu priču. Iako predstava ima određeno ograničenje 15, 16 +, mislim da je uz svu tu prostituciju koju gledamo na dnevnom nivou u realnosti naša predstava pristojna.

A film, koliko on komunicira i povezuje ljude, pa u tom kontekstu, koji je značaj festivala Merlinka, kao jedinstvenog kvir festivala kod nas, da bude ta spona u rušenju predrasuda kod ljudi?

– Naša profesija i uopšte umetnost je tu da utiče na publiku zbog publike. To nije lična prezentacija. Često se određene stvari predstavljaju kao umetnost, a nisu. Merlinka je zato ne samo značajan festival, već i neophodan danas, jer smo mi uprkos vremenu trajanja, ne samo festivala već i ove borbe, toliko nespremni da sami sa sobom te stvari rešimo. Prvo ne možemo da živimo u zemlji u kojoj mislimo da ne postoji neko ko je gej, zato što imate premijerku koja je gej. Glupost koja nije osvešćena je mnogo opasnija od toga da neko spava sa kim hoće. Ponavljam, smatram da seksualnost ne treba da obeležava čoveka, jer to nije primarno. Ako i obeležava onda to treba osuditi…

U „Strahu od leptira“ se dosta prožima politika i LGBT+ kultura, kao i u relanosti, s jedne strane imamo patrijahalno društvo a s druge strane premijerku koja ima više prava nego ostatak LGBT populacije u Srbiji.

– Seksualnost nema nikakve veze sa onim što su funkcije tih ljudi. Mi tu grešimo. Ako ja kupujem pecivo kod mog pekara koji savršeno pravi burek, mene uopšte ne zanima da li on spava sa muškarcem ili ženom ili sa oboje, to je njegova stvar. Ako on to može i pravi savršenu pitu, ja ću tu pitu kupiti. Naveo bih te ljude kao primer inspiracije šta se u našim odlukama dešava. O tome govori i film i predstava. Često gledamo druge i nastavljamo da se bavimo njihovim životima, a ne gledamo šta treba u našim okvirima da se isprocesuira. Licemerno je da živimo u Srbiji – u nekoj manjoj sredini vi komentarišete svog komšiju ili komšinicu: „jao, vidi šta nosi ova žena, kratko je ošišana, možda je lezbejka“, a živite u državi u kojoj je premijerka isto to. Uopšte nije bitna Ana. Mi u svemu u Srbiji imamo tu neuigranost, to su takve paralele u glavi gde vi kod jedne osobe na dnevnom nivou često vidite vrlo konfuzne situacije.

Pa imamo i premijerku sa partnerkom i detetom, ali ne i usvojen Zakon o istopolnim zajednicama…

– To počinje od jednog čoveka koji sedi i radi svoj posao i kaže da je njemu sve super. NJemu ili njoj treba objasniti kako stvari funkcionišu. To je ono što je naša rediteljka potencirala u ovom filmu, rečenicom: „Ako jedna osoba nije slobodna, niko od nas nije slobodan.“ Apsolutna sloboda je ograničena slobodom drugih. Ako ja nisam slobodan, ne možete ni vi da budete, jer živimo u nekom neslobodnom svetu. Različitost koja je neminovna u ovoj našoj borbi postaje sve strašnija. Na primer, kao što smo bili oguglali za vreme rata ili tokom pandemije da je toliko i toliko ljudi preminulo, tako smo oguglali i na to da je veliki broj žena ubijen. Na to ne obratimo pažnju, već nastavimo da pijemo kafu… odemo da vidimo šta se desilo u nekom od rijalitija, koja prostitucija je sada izdominirala, da pogledamo neki porno film, a porno filmovi su ubili eros potpunom vidljivošću. Mi sad ulazimo u neku eru potpune vidljivosti koja kao predstavlja slobodu, a ne reagujemo na bitne stvari. To moramo da iskomuniciramo, jer čovek koliko god da otupi, noću kad ostane sam shvata da nije na dobrom mestu. Mi živimo u velikom siromaštvu mogućnosti, koje nam neko nameće.

Predstava se bavi i devedesetim, ali se u isto vreme oseća se današnjica, kao da živimo trideset godina u istoj situaciji.

– Devedesete su označene kao horor, ali meni je strašno kada vidimo da u prezentu doživljavamo stvari koje su isto tako označene. Sve se sklapa sa tim vremenom. Kada žena lakog morala ne krije to u javnosti, to mi ne smeta, ali žulja me kada vidim ženu lakog morala koja potencira na poštenju. Kada prepoznam horor devedesetih koji prepoznajem u današnjici, to mi smeta. To ne pripada ovom vremenu. Ne vredi da napredujemo u mobilnim telefonima i softverima, a toliko mentalno nazadujemo.

Kako se brani Kosovo

– Mi kao društvo potenciramo da smo moderni, a u stvari smo licemerni. To je kao iskrivljena slika kod nas – svi su velike patriote i brane Kosovo tako što su maltene u Mađarskoj, u Vojvodini ili Beogradu. Ne. Ako želite da se tako predstavite, otiđite do nekih manastira. Ja to mogu da govorim jer volim naše manastire na Kosovu, i tamo i kročim. U takvom društvu sam odlučio da nađem balans i koketiram sa nečim što se definiše i kao estrada, moderno, baš zato što mislim da je to zdrav balans, jer su ove druge dve krajnosti toliko lažne da mi se ni jedna ni druga ne sviđa, nemaju dovoljno argumenata – ističe Danasov sagovornik.