Status samostalnih umetnika ne bi trebalo rešavati iz budžeta 1foto privatna arhiva

„Kultura nije čak ni predizborna tema, ni delić obećanja“, primetilo je Srpsko književno društvo u svom nedavnom javnom pozivu na razgovor o kulturi . Gotovo pri samom kraju izborne kampanje, a potaknuti pozivom ovog reprezentativnog udruženja u kulturi, odlučili smo da akterima političkog života postavimo odabranih pet (od 13 koliko je SKD osmislilo) pitanja koje se tiču kulture, kulturne politike, odnosa prema umetnicima i kulturnim radnicima.

Onima za čijim licima i podrškom politika tako rado poseže u ovakvim trenucima, a potom ih isto tako, uglavnom lako, zaboravlja i prepušta stihiji ovdašnje društvene zbilje.

Preokrećući ono čuveno pitanje, ne pitamo šta umetnici mogu da urade za svoju zemlju, već šta njihova zemlja može da učini za njih.

Dragana Miljanić, savetnica za kulturu ispred Srpske stranke „Zavetnici“, smatra da je ideološki interes primaran u vrednovanju umetničkog dela i da bi država trebalo da investira u autentičnu nacionalnu tradiciju.

Prema njenim rečima, umetnički rad ne može biti adekvatno plaćen jer ga je nemoguće dosledno kvantifikovati, a što se tiče statusa umetnika, prema njenom mišljenju, njega ne bi trebalo rešavati iz budžeta.

Na koji način će „Zavetnici“ brinuti o kulturi i njenim delatnicima, te koje konkretne mere s tim u vezi planira da preduzme ukoliko im građanke i građani poklone poverenje na predstojećim izborima, objašnjava savetnica za kulturu ove stranke kroz odgovore na pet pitanja.

Smatrate li da je umetnički rad i, uopšte, rad u kulturi odgovarajuće plaćen? Šta biste preduzeli u smislu poboljšanja materijalnog statusa umetnika?

– Umetnički rad nikada ne može da bude adekvatno plaćen iz jednostavnog razloga što ga nije moguće kvantifikovati na dosledan način. Na individualnom nivou umetnost je stvar ukusa, na opštem – stvar epohe, ali je naivno verovati da je u bilo kom smislu lišena ideološkog temelja. To znači da je ideološki interes primaran u vrednovanju umetničkog dela. Ukoliko je taj interes usmeren ka razaranju porodice, onda ćemo imati „mecene“ poput Soroša, koji će sredstva ulagati u sve ono što bi moglo da se nazove destruktivni izraz u umetnosti. U suprotnom slučaju, država je jedina koja na smislen način može da održi i finansira ono što je izraz autentične nacionalne tradicije. I one države i narodi koje žele da opstanu, imaju svest o takvom interesu.

Za koliki budžet za kulturu se zalažete, izraženo u dinarima, u procentima budžeta, postotku BDP-a?

– Koliko god da su velika davanja države za kulturu ili umetnost, ona nikada neće biti dovoljna, zato što je kultura jedne države ujedno i čuvar njenog identiteta, odnosno artikulacije njenog sistema vrednosti. Ovo pitanje podseća na čuvenu anegdotu koja se pripisuje britanskom ratnom premijeru, Vinstonu Čerčilu, koji se suprotstavio predlogu da se britanski budžet za kulturu u toku Drugog svetskog rata smanji u korist odbrane, i za to izneo konkretan argument: „A šta ćemo onda da branimo?“

Kako biste ostvarili ravnomerni regionalni razvoj u oblasti kulturne politike?

– Licemerno je govoriti o ravnomernom regionalnom razvoju u bilo kom segmentu, pa i u oblasti kulture. Sam koncept regionalizacije, u bilo kojoj sferi, ima negativan efekat na društvenu strukturu i njegovu nacionalnu koheziju. Kulturna politika će osnaživati državu, jedino ukoliko je monolitna na nacionalnom nivou.

Kako biste rešavali status samostalnih umetnika, kako u pogledu mogućnosti zarade, tako i dostojanstvene penzije i prava na lečenje?

– Status samostalnih umetnika svakako ne bi trebalo rešavati iz budžeta, koji je ionako preopterećen. Takođe, ni određene poreske olakšice u slučaju donacija umetničkim projektima nisu dobro rešenje u društvu koje pokazuje preveliku sklonost ka korupciji. Ono što je teško, ali ne i nemoguće, jeste pokušaj objektivnog vrednovanja određenih umetničkih projekata, koji bi uz podršku države, koja nije obavezno finansijska, mogli da postignu komercijalni efekat samostalno i postanu održivi. Ukoliko se čitava umetnost svede isključivo na subjektivan i lični doživljaj, to dovodi do njene atomizacije i potpunog obesmišljavanja, svidelo se to nekome ili ne. Jedino što bi država trebalo da podrži jesu oni umetnički projekti koji doprinose izgradnji države i društva, a uz takvu podršku bi i sami umetnici, koji u njima učestvuju, bili materijalno zbrinuti.

Da li poznajete i da li pratite neki model koji bi bio uzoran kao kulturna politika Republike Srbije?

– Svaka od velikih sila na određeni način ima uzoran model kulturne politike, zato što upravo na taj način širi svoju „meku moć“. Ovo se podjednako odnosi na SAD i Veliku Britaniju, kao i na Rusiju, Iran ili Kinu, a to je svakako dobar model i za srpsku kulturnu politiku na Balkanskom poluostrvu, pogotovo u smislu reintegrisanja srpskog nacionalnog prostora. Dakle, zadatak države bi pre svega bio u tome da pronađe, a zatim i da podrži autentične i tradicionalne kulturne modele, te da u toj potrazi saveznike pronađe u Srpskoj pravoslavnoj crkvi i drugim tradicionalnim verskim zajednicama, kao i među svim pojedincima i društvima koja afirmišu ono što bismo mogli da nazovemo srpskim kulturnim nasleđem.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.