Ako trčim sav u plamenu, znači, čitao sam

Stefan Mitić, čija je ideja bila da napiše bolju knjigu od najprodavanije u knjižari u kojoj je radio – Rečnika nemačkog jezika, u razgovoru za Danas kaže da „nagrade treba da daju vetar u leđa, ali da se boji za Akiko, jer je slabašna, pa to može da je oduva u ne’brano lojze“. Napominje da je bilo „lako napisati knjigu bolju od Rečnika nemačkog jezika, jer tamo sve počinje na slovo ‘š’: šverc, šleper, šahta, šnajder, a završava se tako što se njegovi dobri drugari spremaju da tamo zaista odu, što ume da ubije pomalo“.

* Da li je Akiko samo priča za decu i kako bi ste je žanrovski odredili?

– Akiko jeste knjiga za decu. Akiko nije knjiga za decu. To što čovek mora da bude žanrovski predodređen, jer se rodio tu i tu i jer su mu rekli tvoja je religija ta i ta i ti moraš da voliš i mrziš tako i tako, to uopšte ne znači da bi trebalo knjige žanrovski određivati. Možda bi trebalo, ali to nije moj posao. Knjige delim na one koje su izazvale vatru u meni i na one koje to nisu. Ako me vidite kako trčim sav u plamenu – znači, čitao sam. To kad čovek trči sav u plamenu kroz mrak, može da deluje slikovito i metaforično: ili prosvetljava sebi i drugima put ili, kao u onom vicu kad Leskovčanin dođe kod doktora posle požara: „Čoveče, pa kako je moguće, pa ti si poviše iskršen nego izgoren“? – „Dokture, moguće, gasili me sas lopatu.“

* Zbog čega je nepoznata Japanka koja masira stopala na plaži postala inspiracija za glavnu junakinju knjige za decu koju ste napisali za nedelju dana?

– Daleko, daleko od toga da je samo ona bila inspiracija za knjigu. Ona je bila okidač. Okidač na plaži – to je već bombastičan prizor za mene. Puno stvari se poklopilo da u tom momentu nastane Akiko, pre svega, ne želeći da se ikome dokažem, niti išta da dokažem, želeo sam samo da se igram i da iz svoje podsvesti izvlačim neke prašnjave i zaturene događaje, stvari, slike i fantazmagorije. Kako bi rekla Akiko: Fantazmagorija. Precrtano.

* Akiko ima japansko ime, druži se sa baobabom, oboje pripadaju „izvrnutom svetu“ – sve je vrlo egzotično i vuče na nepoznate daljine i predele, a onda detalji, poput Basare kao omiljenog pisca njenog oca, nagoveste da bi mogla da bude i među nama. Gde Akiko zapravo pripada?

– Akiko pripada mekom povezu, u tvrdom povezu bi joj bilo neudobno. Akiko pripada papiru na kom je napisana. Akiko je papir kojim ona dočarava zimu – znači sva je pahuljasta i pocepana. Ako bi Akiko napustila papir i ako bi se pojavila u stvarnom svetu, onda ne bi ona darivala mandarine prosjacima krišom već bi zamenila mesto sa njima, na kartonu bi pisalo: „Ja sam Akiko“. LJudi bi se tad pretvorili u ćutanje.

* Lik devojčice Akiko poseban je i zbog toga što misli svojom glavom van svih nametnutih stereotipa. Zbog čega su potrebne igre reči i slogova, paradoksi i metafore zahvaljujući kojima ponovo spoznajemo jednostavnu logiku svakodnevnih događaja i pojava?

– Recimo, monoton je frazeologizam – Zatišje pred buru. Onda samo jedno slovce (m) izazove tektonski poremećaj u meni i odvede u sasvim novi svet – Zatišje pred burmu, taj novi svet je onaj period kada mladi parovi ulaze u tišinu, slepljenost i mir. Ta mogućnost da jedno slovce ume da odvede u druge svetove, predele i periode je fascinantna, a kamoli tek reč, a kamoli tek rečenica, a kamoli tek život.

* Zašto ovoj priči nedostaje lik majke, a do kraja niste ispričali ni priču o Akikinom ocu, već se te njene čudesne dogodovštine male devojčice presecaju pojavom najpre „vidovnjaka“ sa napuštenih plantaža, a potom i glasom Marsela, iza čega sledi otrežnjujući prolog odrasle Akiko?

– Ispisao sam prvo veoma ozbiljnu priču o Akikinom ocu. Ta je priča nastala prošle godine, radili smo i predstavu „Efekat staklene mašte“ i mnogi detalji u „Akiko“ naočigled nebitni imaju smisla kada se povežu sa ovom pričom o ocu, koja je i dalje u fioci. Vrlo je verovatno da će tu i ostati. O tome zašto priči nedostaje lik majke ne bih, bitno je da mi lik majke ne nedostaje u stvarnosti. A vidovnjak je u stvari neka vrsta intuicije. Intuicije imaju dugu, sedu bradu i koščate su.

* Ovu knjigu porede sa Egziperijevim „Malim Princem“, delima Mike Antića i Igora Kolarova. Ko su pisci koji na Vas imaju najveći uticaj?

– Maksim Gorki, Meša Selimović, Sioran, Flober, Ernesto Sabato, Fernando Pesoa, Milorad Pavić, Mensur Ćatić, Zoran Jovanović…

* Poznati ste kao pesnik. Zbog čega ste rešili da pišete za decu i koliko u priči o Akiko ima i Vašeg iskustva i mudrosti stečene u radu na prevođenju poezije na znakovni jezik prilagođen osobama sa problemima sa sluhom, što se uradili prvi u Srbiji?

– Mislim da je moje postojanje jedan veliki eksperiment u kojem u svakom trenutku pokušavam da budem Stefan, sa kime god, gde god. Pisanje je takođe veliki eksperiment. Mene zanimaju ta neistražena polja – onda mi bude interesantno da se igram u nekom pesku u kojem nisam nikada bio do tada. U tom pesku sam zatekao decu i odlučio se da pišem za njih. Što se tiče prevoda, pre svakog nastupa sam slao spisak pesama Udruženju gluvih i nagluvih u Nišu i onda smo putem performansa ljudima sa oštećenim sluhom i ljudima koji vole pisanu reč pokušali da dočaramo pisanu reč na malčice neobičan način. Pisanje jeste usamljenički posao, ali kada napusti fioku, tad treba da okupi što više ljudi i da podstakne na nešto.

* Možete li da kažete nešto više o Omladinskom klubu „Ančiki -Okan“, koji je poznat po tome što je od jedne zapuštene leskovačke kuće napravio besplatnu biblioteku sa više od pet hiljada knjiga?

– Samo nismo hteli da sedimo pred zadrugom, pijemo pivo i vodimo prazne priče, pa smo odlučili da osmislimo našu priču. Okupili smo se i napravili besplatnu biblioteku. Bila je to neverovatna energija i kreativnost mladih, nesnađenih ljudi. Okan je dokaz da u malim sredinama rastu velike ideje.

Najlepša leskovačka poezija

* Puno se govori o lošoj kulturnoj politici i stanju u Srbiji – kulturnoj zapuštenosti gradova u unutrašnjosti, od kojih mnogi nemaju ni knjižaru. Kakva je situacija u Leskovcu i koliko je problem sistemski, a koliko je u pitanju i nedostatak inicijative, jer Vaš Klub govori da mnogo toga zavisi i od nas samih?

– Što je do nas, mi smo pokušali. Jedni su spakovali kofere i otišli, što pokazuju poslednja istraživanja, jedni žive sa već spakovanim koferima i čekaju trenutak da odu negde, jedni žive sa koferom koji Marselo ima i pitaju se kako i kome može da bude težak prazan kofer koji vuku sa sobom i u sebi, jedni žive u koferu i ne vide dalje van njega. Leskovac ima prodavca semenki koji ustane sa hoklice svaki put iz poštovanja prema kupcu i osmehne se. Taj čin ustajanja ja bih izvozio iz grada svuda po svetu kao najlepšu poeziju. Leskovac ima jednog Dragana Jovića Lisicu, čuvenog jugoslovenskog moreplovca i slikara. Milina je sedeti i slušati njegove priče o tome kako je plovio po Baltiku, Crnom i Egejskom moru, o susretu sa Andrićem, Kaporom. I kaže Sengor, pišući o pripovedanju: „Smrt jednog od tih staraca je ono što bi za vas bio požar u biblioteci mislilaca i pesnika.“ Leskovac ima ljude zbog kojih ostajem u njemu.

Mirna ruka i luda glava

– Živim u Leskovcu i najviše vremena provodim sa (bao)babom i dedom. Od babe sam ‘pokupio’ demenciju, od dede mudrost, tako da moram da zapisujem sve mudro što mi deda kaže da ne bih zaboravio ko sam. Sav sam od paradoksa: ne volim papriku, ali obožavam ajvar. One antistres kuglice u meni izazivaju stres. Pišem. Mislim da pisac treba da bude kao Miloš Teodosić – da ima mirnu ruku i ludu glavu. Pišem, u stvari pokušavam da slikam rečima, kad vidite nekog premazanog svim bojama- to nisam ja – kaže o sebi Stefan Mitić Tićmi.