Aleksa Gajić: Specifičan društveni trenutak se stalno dešava, važno je održati radoznalost i glad prema radu

A kada se na sve to doda i izložba pod nazivom „Gajić gaji ć„, prva posle dvanaest godina, prosto je neizbežno da sa našim autorom malo i popričamo.

Kao neko prepoznatljiv po stripovima i animaciji, Aleksa Gajić najčešće se povezuje sa 2D formatom, ali velika ljubav mu je asamblaž, odnosno kombinovanje različitih predmeta koje sakuplja sa ilustracijama tako da se dobije trodimenzionalni prikaz.

To je detaljno objašnjeno u njegovoj novoj monografiji, pod nazivom „Prošireno polje stripa, a i šire„, a izložba „Gajić gaji ć“ njen je logičan nastavak i sjajna retrospektiva brojnih njegovih radova.

Posle dvanaest godina ponovo imate samostalnu izložbu – zašto baš sada i kako je nastala „Gajić gaji ć“?

– Za ovih 12 godina mnogo me je ljudi pitalo prilikom posete mom ateljeu zašto ne izlažem svoje radove. Odgovor je obično bio, ‘evo sad ću, mrzi me, nemam gde’ i slično. Znao sam da bi bilo lepo da to uradim, ali nemam naviku. Izložbe isključivo pravim kad me neko pozove. I eto, pozvali su me na preporuku Džonija Rackovića iz galerije Haos, i ja sam rekao važi, s obzirom da uglavnom na molbe odgovaram sa važi.

Koliko je Vaša nedavna monografija „Prošireno polje stripa, a i šire“ uticala na to da se ovi radovi ponovo aktiviraju i pređu u galerijski prostor

– Mnogo je uticala. U razgovoru sa urednicom izdanja Ivankom Vukobratović, shvatio sam da će ljudi pravu lepotu mojih objekata videti samo uživo, iako i knjiga prilično lep utisak ostavlja. Ali nekako to pitanje je visilo u vazduhu, i onda su se nakon poziva Borke Božovič iz galerije, kockice sklopile. Sve je upućivalo da izložba treba da se desi. Volim kad se stvari sticajem okolnosti same nameštaju.

Da li izložbu vidite kao produžetak knjige ili kao njenu novu interpretaciju u prostoru?

– I jedno i drugo je donekle istina, ali iskreno nisam o tome razmišljao dok sam pakovao knjigu. Realno za sva umetnička dela se odnosi to pravilo da uživo bolje izgledaju. Kvalitetne fotografije radova i kvalitetna štampa pokušavaju da što više nadomeste tu razliku. Takođe, monografija je važna da napravi taj neki presek umetnikovog stvaralaštva zajedno sa teoretskim tekstovima. Izložba služi da se uživa u delima.

U Vašem radu često predmet diktira priču, a ne obrnuto – kako ste došli do te „obrnute logike“ u odnosu na klasičan strip?

– Jako brzo pošto sam krenuo da pravim strip objekte, postavio sam sebi pitanje – Zašto to radim? Zašto je potrebno da ta neka priča bude ispričana baš na taj način a ne kroz klasičnu stranu stripa koja se može odštampati? I shvatio sam da je razlog upravo u karakterističnosti priče – što ima to nešto što opravdava, kutije, bočice, pločice itd. I tako, kad stavim neki objekat ispred sebe, ja se obrnuto zapitam šta bi ovde i kako lepo stajalo.

Gde za Vas danas prestaje strip, a počinje objekat – ili ta granica više nije važna?

– Pa razlika je u debljini. Ako je to nešto na listu papira onda nije objekat. Ako ga na bilo kakav način izbacim u prostor i dam mu treću dimenziju on dobija svoju opipljivost, i sam crtež na papiru nije više jedina vrednost već onda strip dobija i svoju opredmećenost. Taj prost opipljivi karakter objekta pokušao sam da prikažem na razne načine. Trudio sam se da iznova i iznova smišljam drugačije načine opredmećivanja.

Vaši radovi često nastaju od pronađenih stvari – šta Vas privlači tim predmetima i da li oni već nose neku priču ili je Vi tek stvarate?

– Postoje dva razloga. Prvi je veoma prost, jednostavno ja te neke stvari koje pronađem ne mogu da napravim. Nemam ni alat ni umeće i onda koristim redimejd pristup gde autor daje novu svrhu već postojećem predmetu. Drugi razlog je metafizičkiji, a to je to nešto što me privuče, neka ideja šta bi se sa tim moglo učiniti, šta sam u tome naslutio, prepoznao. Ali nekad i pogrešim. Činjenica je da imam gomilu predmeta koji još uvek čekaju pravu priliku i ideju pa da budu finalizovani. To je moj hobi kojim se bavim u pauzama poslova od kojih živim, i neće uvek da se upali lampica.

Koliko Vam je važno da publika „razume“ rad, a koliko da jednostavno uđe u igru koju postavljate?

– Važno mi je, i mislim da se to vidi. Radovi su veoma komunikativni. Nema tu mnogo hermetike. Dolazim iz sveta primenjene umetnosti gde se dopadljivost i razumljivost podrazumevaju. I ja sam nastavio da sledim tu logiku. Priče jesu katkad čudne ali su ipak razumljive. Ako se prilikom razgledanja i čitanja posmatrač oseća kao da se igra, još bolje. Bavim se često humorom – to mi je opredeljenje, i onda bi se malo smejanja i igranja sa tim predmetima podrazumevalo.

Izložba se dešava u specifičnom društvenom trenutku – da li umetnost za Vas u takvim okolnostima postaje prostor reakcije ili pre svega prostor slobode?

– Ili prostor u koji pobegnete od svega? Ako moja dela i jesu reakcija na nešto onda je ta reakcija prilično čudna i metaforična. Evo već trideset godina radim kao ilustrator, animator, stripadžija i mnogo puta je jedina motivacija bila konkretan zadatak koji dobijem. Nikog ne interesuje da li sam ja, u tom trenutku, tužan ili besan ili srećan. Bitno je da se lepo uradi posao.

Što se tiše autorskog dela stvaralaštva, specifičan društveni trenutak se stalno dešava. Uvek može da se nađe ta neka specifičnost u našem okruženju koja će da okine tu neku žicu ili da upali lampicu. Ali od autora do autora je drugačije na šta reaguje, a na šta ne. Nekoga inspiriše socijalna okolnost, nekog politička, nekog prirodna ili tehnološka. Važno je održati tu neku radoznalost i glad prema radu da bi se ta reakcija pretočila u umetničko delo.

Izložba traje do 30. aprila. U subotu, 25. aprila u 12h organizovano je vođenje kroz izložbu, razgovor i druženje sa Aleksom Gajićem.