Atlas sirena: Kćeri mora našeg nesvesnog

Prvi, jer je po savetu čarobnice Kirke svojim drugovima sa broda rekao da uši zapuše voskom a da njega čvrsto vežu za jarbol kako bi svirku i zavodljivu pesmu mogao da čuje, ali ne i da savlada čvorove na konopcu i skoči u more pometenog uma.

Orfej pak, taj najslavniji mitski pevač i svirač na liri, svojom ih je pesmom natpevao i svirkom pobedio te je brodeći pored njihovog ostrva spasao Argonaute. Od koga to?

Od sirena.

Tih izazovnih zlokobnica iz morskih dubina, polužena-poluriba, senzualnih i opasnih kćeri mora koje svojom fatalnom pesmom i svirkom mornare mame, terajući ih da začarani doplivaju do obale.

I budu ubijeni.

Sirene.

Jedna reč, a mnoštvo značenja, čak i oblika. O njima je prvi pevao Homer u „Odiseji“, a za njim, pa sve do danas, one su večni simbol morskih demona koji zavode, ali i tuge zbog neispunjenja želje da postanu ljudsko biće.

Andersen ih je ovaplotio u bajci o sireni koja zbog ljubavi prema princu menja peraja za par nogu, da bi joj srce prepuklo zbog neuzvraćene ljubavi.

Tajnu smrti sirena, izvan bajke, mitologija nam nije otkrila; proročanstvo beše da će se ubiti skokom u more kada ih u pesmi i svirci neko pobedi – da li su gubitnice ostale posle Odiseja ili Orfeja?

Ne zna se, sem da jesu skočile u more i da su se, na mestu gde su stajale i pomorce opijale svojom pesmom i svirkom, iz dubina izdigle tri stene…

Sirene su odvajkada čovekova fascinacija, ali njihovu istoriju od antike do danas, njihovu sudbinu paralelno sa ovaploćenjem u kreativnom umeću retko ko je istraživao.

Do knjige „Atlas sirena. Sentimentalno putovanje među bića koja nas vekovima očaravaju“ Anjeze Grijeko, koja je prevedena i na naš jezik.

Knjigu je 2024. objavio „Službeni glasnik“, a sa italijanskog jezika prevele su je Snježana Marinković i Srbislava Vukov Simentić.

Njihov prevod je retko ostvarena simbioza sa originalnim tekstom – muzikalan, baš nalik ehu sirena, pa su prevoditeljke sa razlogom dobile Nagradu „Miloš N. Đurić“ UKPS za najbolje prevodilačko ostvarenje u protekloj godini u kategoriji „Humanistika/esejistika“. A Anjeze Grijeko (Milano, 1969) nije lako prevoditi.

Ova italijanska filozofkinja piše prozu, drame, režira u pozorištu…, objavila je više knjiga i 2018. je za „Atlas sirena“ dobila Nagradu Pročida Elsa Morante, koja se dodeljuje u znak sećanja na ovu spisateljicu i njen roman „Arturovo ostrvo“ čija je radnja smeštena upravo na Pročidi.

U sasvim neuobičajenoj vrsti omaža temi o kojoj piše, Anjeze Grijeko poručuje čitaocima:

„Pisati o sirenama znači slušati, osluškivati. Tako je barem bilo meni. U drugim glasovima tražila sam njihov čarobni glas… Slušala sam one koji su videli sirene, ili su ih samo čuli kako izdaleka pevaju. One koji su ih voleli, pratili, zarobili. Stavljali u kataloge, opisivali ili secirali hirurškim skalpelom. One koje su ih izlagali ispitivanju i oženili se njima, one koji su ih proklinjali, postavljali na scenu ili čak pojeli.“ I zaista, o svemu tome može se pročitati u ovoj neodoljivo čudesnoj priči o sirenama, ali i o onima koji žude da ih vide i čuju, tragaju za njima, svesni da su žrtve svoje opsesije. Onima koji opsednuti njihovim (ne)postojanjem sopstvenu žudnju transponuju u kreativnost, stvarajući veličanstvenu poeziju, pripovetke, romane, drame, slike, grafike, vajarska dela, i tako ovekovečuju neuhvatljivost svoje neutoljive čežnje, i strasti za nepoznatim.

Taj put u nepoznato otvorio im je Homer svojom „Odisejom“, i rečima sirena koje su se junaku sa Itake obraćale: „Priđi, Odiseju slavni, o ahejska velika diko, / amo upravi lađu, da pevanje počuješ naše! / Niko još nije prošao pored nas u crnome brodu / pre no bi iz naših usta medoglasno pevanje čuo, / pa bi se kući vrać’o zanesen i više bi znao.“ („Dereta“, 2009, prevod Miloš N. Đurić).

Onda ih je Platon u Knjizi desetoj, u svojoj „Državi“ (BIGZ, 2002, preveli dr Albin Vilhar i dr Branko Pavlović) prikazao kroz viziju dijamantskog vretena koje Nužnost (Ananka) vrti u krilu, i oko njega pokreće sfere sveta.

Vreteno ima osam omotača koji se uklapaju jedan u drugi: „I obrće se to vreteno na kolenima Anankinim (Nužnosti). Gore, na svakom njegovom krugu, stoji po jedna Sirena i obrće se zajedno s krugom. Svaka od Sirena peva svoj glas kao jedan jedinstveni ton. A iz svih osam takvih tonova usaglašava se jedinstvena harmonija“, kazuje Platon.

Danteovo snoviđenje, doduše, vezano je za Beatriče; koliko je magično izmaštano toliko je i povratak u stvarnost. U „Komediji“ („Rad“, 2007, preorkestracija Kolja Mićević), u Pevanju XIX (Čistilište), sirena mu u san dolazi: „Ja sam“; pevaše, „nežna sama sirena / koja mornare usred mora čara; / tol’ko je moja pesma omiljena.“

Pesnik božanski, Dante, već ovde sluti tvoračko nesvesno, ono koje će mnogo kasnije Karl Gustav Jung, takođe inspirisan mitom o sirenama, razotkriti i suočiti nas sa arhetipovima.

U knjizi „Psihologija & alkemija“ („Naprijed“, Zagreb, 1984) Jung citira scenu iz Geteovog „Fausta“ (prevod Tito Strozzi) u kojoj „sjajne sirene“ dolaze preko vode, „Malen im rast, / Silna im vlast, / Božanstva ta stara / Spas su mornara.“

More je za Junga simbol kolektivnog nesvesnog, ispod njegove sjajne površine kriju se nemerljive dubine. A sirene, ženske prilike koje nam se prikazuju i koje u moru prebivaju, predstavljaju nesvesno.

To nesvesno, nekad željeno a najčešće ne jer nas suočava sa našim slabostima i nesavršenošću, javlja nam se u vidu ženskih prikaza, vile ili sirene ili lamije, jer ženska je narav nesvesnog, kaže Jung.

One, stižući iz mora kao skrovišta opsena, označavaju žudnju čoveka da dopre do suštine svoga bića.

U „Knjizi o izmišljenim bićima. Priručniku fantastične zoologije“ („Paideia“, Beograd, 2008, prevela sa španskog Silvija Monros Stojaković) Borhes opisuje kako su sirene protokom vremena menjale obličje: za Ovidija one su ptice crvenkastog perja i devičanskog lika; za Apolonija sa Rodosa nagore žene, nadole morske ptice; za Tirsa de Molinu (a i za heraldiku) one su „polužene, poluribe“.

Borhesu su, inače, sirene vrlo draga izmišljena bića, pa svoj tekst o njima završava ljutito: „Sirena: izmišljena morska neman, čitamo u nekom besprizornom rečniku.“

U „Atlasu sirena“ Anjeze Grijeko, koji je najviše okrenut životu sirena u umetnosti, a manje u našem podsvesnom, vlada raskoš odlomaka iz besmrtnih pesama, romana, priča, filozofije, nauke, muzike, dramskih tekstova.

Grijeko podseća, između ostalih, na Horacija, Rilkea, Mana, Džojsa, Kafku, Debisija, Vagnera, Dvoržaka…, a sve to prati bezbroj ilustracija, reprodukcija slika umetnika kojima su sirene bile inspiracija, kao što su, spomenimo, Rubens, Džon Vilijam Voterhaus, Gistav Moro, Arnold Beklin, Jan Van Rijn, Edvard Munk, Gistav Dore, Gustav Klimt…

Privlačnost sirena je, jednom rečju, očaravajuća, hipnotišuća, erotska, nostalgična, svirepa.

Pa ipak za njima tonemo.

U dubine nas samih.

Jer one su u nama.