Autorka pisama koja su inspirisala „Finegenovo bdenje“

Frustrirana uobičajenim prikazom Lucije kao lude kćerke jednog genija, Stejplton je prikupila njenu zaostavštinu i ponovo proučila njenu priču.

Iako poznata kao Džojsova muza i jedna od ljubavnica Semjuela Beketa, ona je bila jako talentovana balerina (učila je igru u školi Rejmonda Dankana, brata Isidore Dankan). Od ove umetnosti je odustala jako rano na nagovor porodice, da bi ubrzo završila kao pacijentkinja Karla Junga, koji ju je lečio od šizofrenije. Veći deo svog života provela je u psihijatrijskim ustanovama, a uzroci njene tragične sudbine dosad nikada zaista nisu bili istraženi.

* O Luciji Džojs pisane su knjige, drame, čak postoji i grafički roman… Ali šta mi zaista znamo o njoj?

– Ono što ja znam o njoj najviše dolazi iz biografije Karol Leb Šlos „Igrati na bdenju“. To je jako detaljna knjiga. Ona naravno ima svoju interpretaciju ko je bila Lucija, zato sam ja, nakon te knjige, počela da tragam za bilo čim što je Lucija sama napisala. To je bilo jako teško jer su njena pisma velikim delom uništena nakon njene smrti. Sakupljala sam pisma iz raznih univerziteta, zadužbina u nekoliko država… To radim i dalje, jer treba mnogo vremena doći do nekih ljudi.

* Šta kažu njena pisma?

– Većina njih je jako slična. Dosta stvari se ponavlja. Sva su nastala u periodu od 50-ih, pa sve do njene smrti 1982. i više govore o njenom svakodnevnom životu u bolnici u Engleskoj i nekim sasvim običnim stvarima, kao što je odlazak u šetnju, crkvu, jer kasnije je postala religiozna i htela je čak i da bude krštena… Ali ima i nekih tužnijih trenutaka kada priča o lekovima koje više ne želi da uzima, da ide na određena mesta… U nekim trenucima čak postaje i ekstremno jer moli neke ljude da je odvedu odatle. Tada je već provela decenije po bolnicama.

* A kako ste počeli da se bavite njenom pričom?

– Ona se bavila igrom. Bila je jako strastvena igračica. I ja se bavim istim poslom. Tako sam i čula za nju. Radila sam na predstavi zasnovanoj na Džojsovim delima. I u razgovoru sa ekipom sam saznala za njegovu ćerku i njen život. Onda sam počela da istražujem. U početku sve što sam pročitala govorilo je da je bila luda, da je bila opsednuta svojim ocom i Beketom… Imala sam osećaj da to baš i nije tako. I počela da tražim dalje ne bi li nešto otkrila. Privlačilo me je to što je tokom života bila ućutkivana, zlostavljana… Verovatno sam se previše vezala za njenu priču, ali me je vodila ideja da treba ispričati njenu stranu te priče. Ona je simbol Irske u tom smislu.

* Šta ste otkrili vezano za zlostavljanje?

– Čak i nakon četiri godine čitanja mnogih stvari o njoj, njenih pisama, ne mogu ništa od toga da dokažem. Samo sam imala neki osećaj od početka projekta i imam ga i dalje. Znam da je postojala jedna žena koja se brinula o njoj dok je bila u Švajcarskoj. Ona je radila za Karla Junga. Ona pominje incesuidni odnos koji je Lucija imala, ali o kome nije želela da govori. Seksualnog tipa.

* Sa kim iz porodice?

– Ja mislim da je to bilo sa bratom koji je bio nekoliko godina stariji od nje. Postoje pisma između Nore i Džejmsa, gde Nora piše da je zatekla Luciju i njenog brata u neprimerenim odnosima. Za mene je i odnos između njenog oca i nje previše čudan.

* Svi govore o tom njihovom čudnom odnosu… čak i da je ona bila njegova muza za „Fineganovo bdenje“…

– Ne znam još mnogo o tome. Ali u nekim od pisama njene negovateljice, koju sam malo pre pominjala, stoji da je ona stalno ispitivala Džojsa kada bi je posećivao da li može nekako da mu pomogne vezano za njegov rad. Njena pisma su mu svakako bila velika inspiracija za „Fineganovo bdenje“.

* Svi su govorili da poseduje ogroman talenat za igru. Dok se bavila time, jedan kritičar je napisao da će ako nastavi ovim tempom da se razvija, Džojs ostati upamćen kao otac igračice Lucije Džojs, a ne obratno. Koliko je ona bila posvećena igri?

– Mislim da je to bila njena strast. To je bila jedina stvar koju je zaista volela. Sve dok joj otac nije zabranio da nastavi da igra. On je imao šovinistički odnos prema baletu. U vreme kada je prestala da igra pojavljuju se u njenim biografskim podacima i zdravstveni problemi koji do kraja nisu objašnjeni. Govori se o trudnoći. Želela bih to da istražim malo više u sledećem projektu o njoj. Ali njen otac je nije podržavao i hteo je da usmeri njenu pažnju na vizuelne umetnosti, što nju nije zanimalo. Nedugo nakon toga primljena je u psihijatrijsku bolnicu na insistiranje njenog brata i naredne četiri decenije boravila je u raznim institucijama. Njeno ponašanje u to vreme je bilo ekstremnije. Velikim delom jer je prestala da igra, ali i zbog nekih drugih stvari koje su se dešavale u to vreme. Bila je ta epizoda gde je majku gađala stolicom na proslavi 50. rođendana njenog oca. Tada je brat odlučio da je se otarasi. On je otišao u Ameriku i sve vreme je insistirao da je zatvore u ludnicu.

* Veoma je čudno kada pomislite da je Džojs umetnik koji je svojim delom pomerio granice književnosti… Nazivali su ga kontroverznim, čak i pornografom… a s druge strane je bio strog otac koji ne dozvoljava svojoj ćerci da se bavi umetnošću koju voli…

– Nije joj zapravo dozvoljavao da se bavi bilo čim. Stalno je bila pod njegovom prismotrom. To zaista nije lako razumeti.

* Da li je to posledica samo tog vremena u kome su žene morale da se bore za svoje mesto i svoju slobodu?

– Verujem da je to vezano za svako vreme. Ja sam imala podršku svoje porodice. Ali žene generalno moraju da dokazuju svoju vrednost društvu, da dokazuju da nisu samo seksualni objekti, teško je iskoreniti takve predstave o ženama bilo gde na svetu. Irska je dosta zaostala u tom smislu. U poslednje vreme ima napretka, posebno u pozorišnom svetu vezano za razne feminističke pokrete. Tu je i #MeToo kampanja. Ja sam u jednoj svojoj koreografiji 2008. godine nastupala gola. Predstava je bila protiv pornografskog predstavljanja žena. Ali nigde nisam mogla da nastupam jer je reč golotinja svugde pominjanja. Tek sam u Njujorku mogla da izvodim ovaj komad. Mislim da ste svugde svakog dana suočavate sa istim problemima – diskriminacijom, manjom platom, zlostavljanjem…

* A šta je ona mislila o svom ocu? Da li ga je videla kao svog zlostavljača?

– Nema nijedne ružne reči o Džojsu u njenim pismima. Ali tako je i za druge osobe. Ona piše koliko voli svoju majku i kako je ona divna prema njoj a znamo da nije tako. Isto važi i za njenog brata, koji nije imao nikakav kontakt sa njom kada je otišla bolnicu. Majka je nikada nije posetila. Brat samo jednom. Možete naći podatke o tome kako su izgledali njeni susreti sa ocem pre nego što je otišla u bolnicu. Volela je da flertuje s njim, da razgovara nasamo s njim. Tu tajnu vezu je pokušavala da održi i kasnije. U jednom pismu mu kaže da ako joj se neko svidi, da to ne znači da joj se on i dalje ne sviđa. Sva njena energije uvek je bila posvećena samo njemu. Znala da je on non-stop posmatra. Bilo kao izvor inspiracije ili predmet zlostavljanja. U njenim kasnijim pismima nema mnogo o toga o njemu, ali dosta toga je i uništeno.

* Džojsovi biografi pominju da je on mislio da mu je ona jako slična…

– Jung piše da ona govori kao što on piše. Ali ne verujem da je on bio poštovalac njegovog rada.

* A šta je Karl Jung mislio o njoj?

– Medicinski izveštaji daju različite informacije. Neki od lekara su smatrali da je bila šizofrenična, drugi da nije bila uopšte bolesna nego da samo treba da ode od porodice na neko vreme. Njena negovateljica daje najzanimljivije detalje o njenoj bolesti. Jungu se zapravo nikada nije otvorila. Nije joj se dopao. Posebno njegov bogataški stil života, o čemu piše. On je hteo da se bavi njenim snovima, ali je ona mislila da to neće imati ikakav uticaj na nju jer su njeni problemi u njenom telu, što nas vraća na igru i terapeutsku ulogu igre. Kada je to nestalo, ona nije imala način da se bori sa svojim osećanjima.

* A šta ste otkrili o njenoj vezi sa Beketom?

– Čitala sam neku Beketovu biografiju, gde piše da je neka njegova kasnija partnerka imala utisak da su on i Lucija bili vereni u nekom trenutku. Ali znam da su se i dopisivali u njenom kasnijem životu, dok je bila u raznim bolnicama. To mi je bilo dirljivo. Znam da se njihova veza završila tako što je on bio pravio gad prema njoj, ali ovo je bilo dirljivo. Slao joj je novac, parfeme, novine… Ostao joj je dobar prijatelj do kraja života, bez obzira na razdaljinu. Svidelo mi se i to što sam u jednom njenom pismu pronašla deo gde kaže da je Beket bio zaljubljen u nju, ali da je bio previsok. Pomislila sam: „Bravo, devojko! Tako treba“. A svugde možete da nađete kako je ona bila opsednuta njim dok je njega zanimao samo njen otac. U stvari se on viđao sa još dve žene u isto vreme i nije znao šta će. Našla sam u nekim njegovim pismima da se on u to vreme zapravo osećao jako depresivno i da je mislio da ne može nikoga da voli. Pitanje je gde se on zapravo nalazio u sopstvenom životu u tom trenutku.

* Pomenuli ste da je ona simbol Irske…

– Ne samo Irske. Ali da poslednjih godina slušamo sve više slučajeve zlostavljanja kojih je mnogo u Irskoj a koji su dugo bili zataškavani. Ali ne samo vezano za zlostavljanja, u Irskoj se sve stavlja pod tepih. Ljudi ne vole da razgovaraju o problemima. O svemu se ćuti.

* Ne zaustavljate se na ovom filmu…

– Dobila sam sredstva Irskog filmskog instituta da snimim i nastavak priče. Ovaj film je nastao na osnovu njenih pisama od 1960-ih pa sve do njene smrti. Sledeći film baviće se njenom plesnom karijerom i periodom do 1950-ih kada je tek bila zatvorena. Hoću da se bavim terapeutskom ulogom igre i kako je to uticalo na nju kada joj je igra oduzeta. A treći film će biti o njenom detinjstvu u Italiji i životu u Trstu.