Baba gori, a selo se češlja

Bizarno

tekst: Željko Hubač, režija: Snežana Trišić;

Narodno pozorište u Beogradu i Šabačko pozorište

Ta reč se kod nas često koristi. Evo najbližeg primera, iz ovih novina. Juče je tu, samo na poslednjoj stranici, rečena reč upotrebljena dva puta. Izrekao ju je najpre, u svojoj famoznoj kolumni, Svetislav Basara: „Pročitah u nekim novinčinama da su počivšoj Jovanki Broz ukradena odlikovanja. Takoreći dan posle sahrane. Što kaže 'naš narod' – nestala odlikovanja ko jaje s groba. Ima li, ljudi moji, kraja ovdašnjim ludostima i bizarnostima?”

U rubrici, koja se svakog dana štampa u dnu te iste, poslednje stranice Danasa, Zoran Erić, kustos Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, na pitanje: „Šta gleda?”, juče je odgovorio: „Švedsko-dansku seriju 'Most' zbog bizarnih karaktera, odlične glume, sjajne kamere, arhitekture…”

Basara bizarnost često ističe kao jednu od osnovnih odlika našeg društvenog i političkog života i u tome je sasvim u pravu. Hubač je upravo na to ciljao kad je svoj komad nazvao „Bizarno”, upirući prstom na bizarnost kao pravilo našeg savremenog javnog života i kao glavnu crtu privatnih naravi i običaja.

Kad Erić pominje bizarne karaktere jedne TV serije, on nam daje i lekciju o tome da su oni kao takvi ostvareni odličnom, dakle promišljenom, glumom i ne bez izvrsnog zanatskog dostignuća svih drugih elemenata scenske umetnosti. Dakle, bizarno nije nešto besmisleno ili, pak, rđavo izvedeno. Bizarno je, na primer, to što se kraljica Getruda, još u crnini, udaje za svog devera, Klaudija. Bizaran je karakter spahinice Ranjevske iz Čehovljevog „Višnjika”. Bizarno ima svoju logiku – iščašenu, izglobljenu, ali čvtrstu, i ona se u umetnosti izražava u najzahtevnijem žanru groteske – u spoju jezivog i komičnog.

Međutim, ukoliko se bizarnost određuje na bizaran način, ono gubi i svoje značenje i svoju kontrapunktsku moć, taj paralelni tok horora i karikaturalnosti, i sve to što je trebalo da bude visoka umetnost groteske najednom se strovaljuje u estradno prostaštvo i aljkavost.

Upravo na taj nivo estrade i sapunice svrgnut je u predstavi Trišićeve Hubačev komad koji se sastoji od tri, prostorno i vremenski, povezane priče s nedvosmisleno tragičnim završecima. Recimo, pisac u sceni u kojoj jedan „kontroverzni biznismen” sadistički isleđuje policajca koji je naredio da mu saobraćajna policija odnese nepropisno parkiran džip, pokazuje, izuzev sadizma, i paniku ovog kriminalca ili poslovnog čoveka, koji je uveren da je posredi skriveni plan da mu se okrnje ugled i moć kako bi potom nekom njegovom konkurentu palo na pamet da je on laka meta za likvidaciju. Ta čvrsta, jeziva logika koja podseća na logiku isledništva u sovjetskoj Lubjanki, zarad zaštite poretka – u predstavi je svedena na razmere skeča.

Sredstva koja koristi rediteljka ovde su banalna, a ne bizarna, jer nisu sredstva ta zbog kojih je nešto bizarno ili ne, nego su bizarni situacije i karakteri. Bizarno, dakle, nije nešto zabavno i za zbogom pameti, iako jeste i komično, a nije zabavno jer je i zastrašujuće. Bizarno, ponovimo, ima svoju logiku. Ono, naime, nije raspust od logike i puko ime za nepostojanje sistema scenskih znakova.

Gusti kompleks mogućih emocija i značenja komada „Bizarno”, rediteljka i glumci trivijalizovali su na crnohumornost, a u tome su se najviše istakli Miloš Đorđević i Sonja Milojević, nešto manje Suzana Lukić i Igor Đorđević, a najmanje Nikola Vujović, podsetivši nas na junake čuvene serije „Selo gori, a baba se češlja”, koja ništa ne bi imala s bizarnošću da je tokom snimanja nije pohodio tadašnji predsednik republike, Boris Tadić, nagradivši je iskreno istinski bizarnim komplimentom, kao poduhvat koji „ima i etnografsku vrednost”. Eto, to je bizarno i groteskno.