Balašević ima svoje ordenje – emocije svih nas

Ovo je možda i najtačniji odgovor na pitanje kakav je društveno-politički značaj Đorđa Balaševića. Kao i onaj da je uvek bio na  pravoj strani. Onoj običnih ljudi koje su stihovi njegovih pesama „Samo da rata ne bude“ i „Živeti slobodno“ izvukli iz kuća i stanova da mu na trgovima svojih mesta i gradova odaju poslednju počast. Đoletu, smatraju sagovornici Danasa, ne treba ni manje ni više od toga.

Pozorišna rediteljka Tatjana Mandić Rigonat kaže za Danas da je odlazak Đorđa Balaševića spojio sve ono što politike konflikta ne žele.

– Koliko ljudi, hiljade i hiljade od Vardara do Triglava, slavilo je pesnika, muzičara Balaševića. Novi Sad, Sarajevo, Zagreb, Beograd, Skoplje, Split, Maribor. Njegova smrt spojila je sve ono što politike konflikta i stalne proizvodnje mržnje ne žele da znamo jedni o drugima: da svuda postoje dobri ljudi, oni koji umeju da cene umetnike i odaju im počast, normalni ljudi koji ne nose nož u zubima i mržnju u srcima – kaže Mandić Rigonat dodajući da su je slike iz bivše zajedničke zemlje podsetile na antiratne mitinge.

– Kao da sam gledala slike od pre rata, kada su onoliki normalni skupovima i mitinzima govorili i pevali za mir. I ne želim da epilog pripadne nikome iz vlasti ko nije iskazao poštovanje Balaševiću i njegovoj publici. Sve o čemu smo svedočili prevazilazi ih – ocenjuje Mandić Rigonat. Ona dodaje da ju je snimak s koncerta iz Pule 2001. godine posebno ganuo pogotovo što je na njemu publika najrazličitijih generacija.

– Sad sam gledala i snimak iz Pule iz 2001. U publici su bili mladi ljudi, zapravo puno različitih generacija, što svedoči o stihovima i ljudskosti koji su prevazišli generacijske podele. Radije da pričamo o ruzmarinu i bagremu, a ne o korovu. Dno dna znamo kako izgleda i ko ga kreira. Sve je to u stihovima istoimene Balaševićeve pesme. Ali ono ima svoju suprotnost. Videli smo je neskrivenu, svetlu i lepu proteklih dana. I o tome pričajmo – poručuje Tatjana Mandić Rigonat.

Na sličan način je reagovao i pisac Dragan Velikić rekavši za Danas da ne želi da kroz dnevnopolitički kontekst komentariše Balaševićev odlazak.

– Ne bih se osvrtao, niti komentarisao svu tu galamu, tabloidno lupetanje niščih duhom, ono što je Đole tako nepogrešivo definisao kao DNO DNA. Đorđe Balaševič je VRH, i na vrhu ostaje kao neprolazna vrednost jedne epohe, i jednog prostora. Još jedan veliki čovek odlazi iz našeg malog, kaljavog sveta – istakao je Dragan Velikić za naš list.

Radio-voditelj Igor Brakus smatra da država na čijem su čelu oni protiv čije politike je Balašević ispevao polovinu svog angažmana i ne treba da proglašava Dan žalosti pogotovo što prisustvujemo danima žalosti koje su za svog pesnika spontano upriličili ljudi u čitavom regionu.

– Kada ode zauvek kantautor koji je svojom muzikom i tekstovima povezivao sve ove naše nesrećne prostore i čijih bar pet pesma svi znamo da nabrojimo, realno nije neophodno da „država to sam JA“ na čijem čelu je JA besmisleni lik, relikt prokletih 90-ih protiv kojih je Đorđe Balašević ispevao polovinu svog angažovanog repertoara, proglasi Dan žalosti u celoj zemlji, a od istoga to nisam ni očekivao. Dovoljno je da smo prisustvovali danima žalosti u državama regiona, trenucima istinske tuge ljudi kojima su mržnja i bratoubilački ratovi potpuno nepoznati pojmovi, našoj tuzi za nekim ko je to zaslužio jer je bio vrhunski umetnik, duhovit, šarmer i čovek sa stavom – kaže Brakus dodajući da se on oseća kao da mu je umro bliski rođak.

– A što se mene lično tiče… kao da je umro bliski rođak koji mi je bio beskrajno simpatičan… a nažalost nikada nisam ni upoznao Đorđa… Hvala ti za poeziju, veliki pesniče – poručio je Igor Brakus.

Pisac Muharem Bazdulj misli pak da je u Balaševićev javni profil ugrađena politička kontroverza te otuda odsustvo makar kurtoaznog saučešća „nekih javnih figura“, ali i da nije trenutak sada o tome govoriti koliko o značaju Balaševića kao autora.

– U Balaševićev javni profil od početka je ugrađena politička kontroverza, pa nije čudno da je tako i u trenutku smrti: od sadržaja nekih reakcija do odsustva čak i kurtoazne sućuti kod nekih javnih figura. O tome se može govoriti, ali sada nije najbolje vreme za to. Otišao je pesnik koga valja, kako u stihu njegovog sabrata Duška Trifunovića, pamtiti po pesmama. Niko valjda posle Njegoša nije kao baš Trifunović i on napisao toliko stihova koji su postali „javno dobro“. Uzmite onaj iz osvita devedesetih, iz pesme koja lakim dodirom dotiče sve naše romeoijulijske „mešane“ ljubavne priče: Sloven sam, belac, slobodni strelac. Ta „trijada“ nije postojala u srpskom jeziku dok je nije stvorio Đorđe Balašević, a postojaće dok tog jezika bude, čak i ako sam pesnik bude zaboravljen. Nema lepše besmrtnosti – zaključuje Muharem Bazdulj.

Reditelj Janko Baljak smatra da nije strašno što su izostavili Balaševića prilikom dodele državnih priznanja pre nedelju dana jer on ima svoje ordenje – emocije svih onih ljudi koji su se ovih dana oprostili od njega.

– Potresla me je Balaševićeva smrt a ohrabrili prizori sa ulica velikih jugoslovenskih gradova. Toliko mladog sveta koji iskreno i tuguje i slavi život u isto vreme i zna napamet reči svake njegove pesme. Jasno je bilo da će tipovi protiv čije je politike decenijama bio mufljuski ignorisati njegovu smrt. Đoletov najveći orden su emocije i scene sa ulica ex YU gradova i malo nade i za nas da nije sve baš otišlo dođavola – kaže Janko Baljak.

Pisac i vizuelni umetnik Dejan Atanacković primetio je kako se odlaskom Balaševića u javni prostor vratilo puno ime nekadašnje zajedničke domovine – Jugoslavija, bez dodatka „ex“.

– Jeste li primetili da se Balaševićevom smrću u govor i u novinske naslove vratila reč Jugoslavija? I to bez dodatka „bivša“ ili „eks“. Uostalom, zar ne bi bilo potpuno besmisleno i neukusno da se o svim tim ljudima koji dele istu tugu, iste slike, isti jezik, govori u kontekstu nekakvog „regiona“ ili nečega „bivšeg“? To su ujedinjujuće emocije ljudi koji žive sada i ovde, u istom emotivnom podneblju, a to emotivno podneblje, unakaženo udruženim zločinom, između ostalog i onih koji danas vladaju Srbijom, to je Jugoslavija – kaže Atanacković. On dodaje da neki zbog toga misle da je odlaskom Balaševića i Jugoslavija zauvek otišla u prošlost, ali da on u to ne veruje.

– Neko je napisao da je smrću Balaševićevom konačno i Jugoslavija zauvek otišla u prošlost. Naprotiv, samo se potvrdilo da Jugoslavija i dalje postoji kao stabilan i neminovan, a veštački razdvojen, kulturni prostor, i da ako ovo podneblje ima ikakvu budućnost, onda je ona isključivo u osnaživanju i učvršćivanju kulturnih veza naroda Jugoslavije, u povezivanju ljudi koji dele toliko toga zajedničkog, pa i ovu nesrećnu, nedavnu prošlost, jer i rat je jedna zajednička prošlost koju je potrebno razumeti, ma koliko bila traumatična i zatrovana lokalnim varijantama zaglupljenosti, zaslepljenosti i autizma. Zato je Balašević, i za ovu vlast i za njihovu verziju devedesetih, oduvek bio neprihvatljiv, i sada mu se licemerno klanjaju, jer nemaju kud, i u smrti ih razoružava. Nepodnošljiv je za njih njegov humor, njegov duh, a pre svega su im nepodnošljive mnoge jednostavne istine koje ljudi iz njegovih pesama osećaju i razumeju i znaju da nisu sami – zaključuje Dejan Atanacković.