Tatjana Mandić Rigonat za Danas: Ovo je borba za opstanak i revolucija srca, i to se ne može zaustaviti

Kako ste odlučili da sarađujete s Narodnim pozorištem u Skoplju, u Makedoniji?

– Ko prati pozorišni život na prostoru nekadašnje Jugoslavije, zna koliko je makedonsko pozorište izuzetno. Odlazak u Skoplje, mogućnost da sa vrhunskim glumcima radim dramu F. K. Kreca, velika je sreća, čast i umetnički izazov. Poziv koji se ne odbija, o kojem se ne premišlja. To je bila mogućnost da izrazim odnos prema vremenu u kojem smo, kroz delo izrazito provokativno, subverzivno i umetnički i politički. Zahvalna sam što su me pozvali.

Pre nekoliko godina predstava Ivanov sa Nikolom Ristanovskim u glavnoj ulozi, gostovala je u MNT-u. A Nikola igra i u Strahu i nadi. Ivanov ali i druge moje predstave, koje je gledao teatrolog Sašo Ognenovski, bile su preporuka da se uspostavi kontakt.

Da li je to jedina opcija za reditelja ako ne može da radi u svojoj kući?

– Mogu da pravim pozorište i na livadi i u stanu i u nekom napuštenom prostoru.

Pozorište je tamo gde su umetnici i gledaoci. Ali u priči da od 2023. nisam režirala u Narodnom pozorištu u Beogradu, mojoj matičnoj kući, akcenat je na precrtanosti, nepoželjnosti, označenosti, izgnanosti. To je ilustracija odnosa prema umetniku, koji osim što stvara, javno govori o društvu, državi u kojoj živi. Naš razred je moja poslednja režija u Narodnom. A Tajni dnevnik Adrijana Mola u B.Buhi, poslednja režija u nekom beogradskom pozorištu, isto 2023.

Dobili ste najprestižnije nagrade i Bojana Stupicu i Ljubomira Mucija Draškića za Naš razred ali ne i mogućnost da radite posle njih ne samo u Narodnom pozorištu u Beogradu nego nigde u Srbiji. Zašto?

– Dva dogovora koja su postojala su otkazana. Ali radila sam u Crnoj Gori Mirandolinu, zatim u Narodnom pozorištu RS u Banjaluci Razbijeni krčag. Sve to u 2024. godini, koja je za mene pozorišno bila neverovatno uzbudljiva. I Jelenu Anžujsku u koprodukciji festivala Ćirilicom i Kragujevca, i onda je nastupila 2025. u kojoj nisam izrežirala ni minut. Poruka je jasna i ja je shvatam – precrtana si! Bilo bi smešno da se iščuđavam. Znam gde živim i u kakvom kontekstu. Sada prvi put posle više od tri godine režiram u Beogradu, ali u privatnom pozorištu Madlenijanum, Ljubavni život Eme Bovari ili Ema to sam ja. Konačno! Dramu po motivima romana Madam Bovari napisala sam 2023.

Premijera je planirana za septembar. Emu Bovari glumi Jana Milosavljević.

Rigonat: „Osećam se kao absolute beginner i paradoksalno to je super“

Šta vam znače priznanja koja ste dobili u kontekstu laganog iščezavanja kulture u Srbiji?

– Pre dobijanja gran – prija za predstavu Strah i nada pozvana sam da ponovo radim u MNT-u, jer je rad na predstavi bio kao najlepša ljubavna pesma. A u Srbiji nagrade mi nikada nisu otvarale vrata pozorišta, kao ni gledanost mojih predstava. One su isključivo radost za mene, moje saradnike i prijatelje. Privatna stvar. Osećam se kao absolute beginner i paradoksalno to je super. Uvek sve ispočetka, kao da pre toga ništa nije postojalo. Izvesna je samo neizvesnost.

U ovom trenutku u Narodnom se igraju Balkanski špijun, Nora i Naš razred, u Buhi Gospođa ministarka i Tajni dnevnik Adrijana Mola, u Kragujevcu Jelena Anžujska. A izvan Srbije Krčag, Mirandolina, Ministarka u Rijeci, i Strah i nada u Skoplju, i ja sam zaista srećna sa svojih devet živih predstava. Nagrade su i to kad predstave dugo žive na repertoaru, kad su gledane i kad nastaju sa ne samo sjajnim umetnicima nego i divnim ljudima. Ljudi, proces stvaranja, vreme provedeno zajedno….Sve je to meni bitno a ne samo krajnji rezultat.

Šta vas je privuklo drami „Strah i nada“ Franca Ksavera Kreca i zbog čega vam se učinila važnom za trenutak u kojem živimo?

– Na komentare da su njegove drame previše ekstremne da bi bile realistične Krec je odgovorio: “Upravo je suprotno. Stvarnost je toliko izopačena u svojoj nemilosrdnosti da ja kao pesnik ostajem bez reči. Ne možete više nadmašiti stvarnost. Najokrutnije Šekspirove drame deluju mlako kad slušate ljude traumatizovane ratom. Ja sam ljubitelj ekstrema. Što uspešnije preterujem, veća je verovatnoća da u tome ima istine.” U njegovoj drami našla sam ponižene i uvređene životom, buntovnike i očajnike. Smeh i bol. Apsurd. Ogledalo ovog vremena, 21. veka iako je drama napisana 1984.

Krec je uz Brehta najizvođeniji pisac nemačkog govornog područja osamdesetih godina dvadesetog veka i živi klasik. On je dramski pisac, scenarista, glumac, reditelj. Bio je baštovan, vozač kamiona, zidar, negovatelj… Upoznao je živote proletera, radnika, tzv. malih ljudi, koje sistem iskorišćava i gazi na razne načine. Jer kako kaže, kao levičar, “Kapitalizam je dogmatska i totalitarna ideologija.”

Koja pitanja su vama bila u fokusu kada ste adaptirali i režirali predstavu?

– U predstavi je reč o strahovima i nadama savremenog čoveka danas u Evropi, Balkanu, Srbiji, Makedoniji, širom sveta. Poput Tomasa Bernharda, koji je nemilosrdan prema Austriji, Krec je nemilosrdan u kritici svoje države, a ja sam predstavu usmerila kroz adaptaciju drame, ka nama danas. Likovi u drami od tapetara do maketara, umetnika, književnica, režisera, migranta, studentkinje, balerine, prodavačice, računovođe…. uhvaćeni su u vrhuncima krize, u trenucima nemogućnosti da se nose sa teretom života, gubitkom posla, egzistencijalnom neizvesnošću, sa prinudom, samoćom.

Te situacije su žanrovski raznolike, komične i tragične. Predstava se odvija od Božića do Uskrsa, s epilogom, i ona je krik nade, straha i besa, i pitanje kako misliti budućnost u svetu u kome kapitalizam jede samu ljudsku suštinu i dostojanstvo.

Dvadeset prvi vek je vek zločina, ratova, genocid u Palestini, divljanja kapitalizma, novog fašizma, novih prebogatih varvara, poraza humanističkih ideja. I to je je vek traženja novih puteva otpora. I sad učestvujemo upravo u tome. A pozorište je mesto za umetnost i bunt.

Prošlo je godinu dana otkako je Dragoslav Bokan postavljen na čelo Upravnog odbora Narodnog pozorišta u Beogradu. Kako danas vidite situaciju u svojoj matičnoj kući?

– Narodno pozorište u Beogradu i situacija u njemu metafora je ukupnog stradanja kulture u Srbiji, institucija, festivala, savremenog stvaralašva, umetnika, radnika… To je kao najezda skakavaca koji pustoše polja žita. Kao roj koji jede sve i travu, i drveće… Odnos prema kulturi u Srbiji je varvarski, neprijateljski, osvetnički. Kako kaže Ingrid Bergman u filmu Ozloglašena: Oni u jednoj ruci drže zastavu u drugoj novčanik. Mašu patriotizmom, nacionalnim interesima, a uništavaju sve. Deo umetnika i radnika u Narodnom, sindikat Singlus, podneo je krivične prijave protiv ministra kulture, predsednika UO i uprave NP. Predlagali su nam da prestanemo da igramo predstave i tako pokažemo otpor.

To nismo prihvatili kao ideju otpora jer to ništa ne bi promenilo, naprotiv, samo bi dalo argument da Drama nije potrebna i ne samo to, nego bismo ubili dramski repertoar, i kaznili i publiku i sebe. Zašto? Vidimo kakva je sudbina Bitefa, Festa, pozorišta u Šapcu, raznih festivala itd…Činjenica je da su u Drami postavljene samo dve nove predstave, i da je jedna od njih koprodukcija sa Narodnim pozorištem RS. Večeras idem da gledam premijeru predstave Božji ljudi, da dam podršku kolegama, njihovom podvigu stvaranja uprkos svemu, u jednoj teškoj atmosferi. Godina iza nas je godina protesta, borbe za dostojanstvo umetnika i Narodnog, godina podrške studentima, borbi za istinu i pravdu, za budućnost.

O Narodnom bih mogla da pričam satima, o strategijama nepristajanja, o svim našim akcijama o svemu što je označeno sa Narodno je narodno. Narodno mora biti narodno i umetničko, slobodarsko i stvaralačko, a ne stanačko, udvoričko, konformističko, podaničko, kičersko.

Koliko je studentska pobuna promenila društvenu i političku atmosferu u Srbiji i da li verujete da može da dovede do suštinskih promena?

– Izbori nisu raspisani, pobeda se još nije dogodila, ali jeste Srbija ustala protiv nepravde, korupcije, uništenja zemlje…. Ovo je opštenarodna pobuna koja je promenila život u zemlji. Studenti su pokrenuli duh pobune i po širini i po dubini društva, dali mu formu koja je delotvorna, formu koja nadleće podele, i daje jednu potpuno avangardnu dimenziju. Razvlačenje, odugovlačenje, taktiziranje vlasti oko izbora, a sve praćeno nasiljem, poređenjem omladine sa ustašama, sve to ne može da uguši nagon za promenom, jer ovo je borba za opstanak i revolucija srca, i to se ne može zaustaviti.