Božidar Mandić: Duh šume mogu da donesem i u visoke institucije

Program obuhvata izvođenje „Decentrirane beline“, „Umrežavanja“, „Premeštanja vode“, „Politike nevinosti“ i „Umetnosti cepanja drveta“. Mandić će održati i predavanje o pola veka svoga rada od prve izložbe „Jedno veče zvano veče“ iz 1970. godine na Tribini mladih u Novom Sadu, a planiran je i razgovor sa publikom i Arte povera ručak. Nakon toga biće izveden zajednički događaj „Skulptura glasovima“ a čitav hepening „Progonjena umetnost“ zapravo je omaž Đorđu Markoviću Koderu, Ljubomiru Miciću, Ljubiši Jociću i Vladanu Radovanoviću. Umetnicima koji su, kako kaže Božidar Mandić za Danas, „ostali skrajnuti i nedovoljno primećeni“.

– Ja to doživljavam kao odgovornost i zato ćemo sutra napraviti skulpture životnog karaktera. To znači da ja želim da oživim avangardu – objašnjava Mandić.

* Kako vas je odredila ta prva izložba, na novosadskoj Tribini mladih?

– Ona je održana u okviru novosadske avangarde koja je veoma značajna ali nije baš toliko revalorizovana kao što zaslužuje. To su moji koreni i počeci. Na toj izložbi je bilo puno značajnih ljudi – Zvonko Maković, Bogdanka Poznanović, Slobodan Tišma, Miroslav Mandić – elita jugoslovenske kulture je došla da me podrži da nastavim svoj estetski put koji je bio u znaku avangarde. Jer ja sam avangardista, a to znači da pripadam umetnicima koji istražuju, rizikuju, koji se bave eksperimentom pa možda čak i i dalje od njega. Zbog toga moja umetnost nosi moto, to jest, sentencu „Umetnost koja liči na umetnost nije umetnost“. Avangarda je ta koja nije uvek nailazila na razumevanje i utoliko mi je draže što sam jedan od njenih učesnika, što sam izdržao u svojoj doslednoj putanji i borbenosti da je ne napustim, da idem koracima koji su zasnovani na hrabrosti i slobodi. Mislim da upravo takvu filozofiju emitujem iz šume.

* Da li ta filozofija, koja počiva na načelima humanizma, ekologije i kulture, u aktuelnom trenutku ima poseban značaj?

– Danas pogotovo kada je bolest zaharala. Porodica bistrih potoka i Božidar Mandić postaju paradigma, rešenje i predlog da se može živeti drugačije, da plemenitost postoji, kao i revolucija radosti i nežnosti, kao poruka da ne treba odustati jer je umetnost u ovom trenutku jedini element društva koji se bori za opstanak. Religija, nauka to neće da čine, ali umetnost mora pogotovo estetikom, mudrošću, poetikom. Ne oružjem, već lepotom koja uvek spasava svet, kao što kaže Dostojevski.

* Šta smatrate svojim najradikalnijim radom i zašto?

– To što izlažem kravlju balegu. Reč je o radu Homo Sapiens, napravljenom od kravljeg izmeta tako da podseća na ljudski mozak. To je kritička skulptura koja govori o tome, a to sad stvarno i vidimo, da čovek izgleda nije Homo Sapiens, a da balega jeste, mravi jesu, leptiri jesu. To je rad koji kritikuje savremeno biće čoveka, koji sve više želi da bude neosmišljen rob, koji ne želi kritički da misli 21. vek.

* Kako gledate na to što se vaš alternativni/avangardni opus izlaže u okrilju institucije kakva je Muzej savremene umetnosti?

– Ja sam čovek koji pacifikuje nesporazume, a najvažnija priča u mojoj umetnosti je da rehabilitujem pocepani atom, da ga iscelim i vratim u jedno. To je slično i u vezi sa svim ostalim čime se bavim. Ja delujem neinstitucionalno u institucijama. To je holizam, simbioza i bez militarizma vođenje života i stvaralaštva. Zato što u svemu što nas okružuje danas svugde prepoznajemo samo rat. Ključno je šta ja izlažem, a ne gde izlažem. Bitno je da ja donosim novi duh iz šume. Mogu da ga donesem u park, mogu da ga donesem na asfalt, a mogu i u visoke institucije. To je priča o celovitosti i ja to ne osećam kao suprotstavljanje niti tu vidim dihotomičnost. Uz to MSUB upravo treba da bude matična kuća koja se brine o avangardi.

O monahu prirode

Božidar Mandić, koga zovu i monahom prirode, rođen je u Novom Sadu 1952. godine. Završio je automehaničarski zanat, igrao fudbal u klubovima FK Vojvodina i Slavija, radio različite fizičke poslove i samostalno se obrazovao. Početkom sedamdesetih godina 20. veka pripadao je avangardnoj sceni koja se okupljala oko Tribine mladih u Novom Sadu. Sa Vladimirom Mandićem, 1970. osnovao je umetničku grupu Smrdljivi Bil i kompanija, koja ubrzo pokreće rad vlastite Likovne akademije u šupi. Učestvuje na grupnim hepeninzima i performansima novosadskog konceptualnog kruga.

Posle napuštanja umetničke prakse, od sredine 1972. živi u gradskoj komuni Intima u Teslinoj ulici broj 18 u Novom Sadu. Maja meseca 1977. Mandić je osnovao ekološku komunu „Porodica bistrih potoka“ u zaseoku Brezovica, podno planine Rudnik, koja spada u pionirske tačke povratka prirodi. Njena dejstva su alternativna, a dom je otvoren i usmeren ka opstanku. Ona je malo živilište u kojem se neguju elementi duše i ljudskosti. U Porodici bistrih potoka razvija se emocionalnost i zagrljajnost. Tri njena osnovna elementa su: EKOLOGIJA – HUMANIZAM – KULTURA. Mandić je objavio 25 knjiga (poezije, eseja, lirskih zapisa, priča i romana). Realizovao dvadesetak samostalnih izložbi i režirao isto toliko pozorišnih predstava.

Stručno vođenje i razgovori Kroz portret

Stručno vođenje kroz izložbu Refleksije našeg vremena: Akvizicije Muzeja savremene umetnosti 1993-2019 biće održano u ponedeljak, 26. oktobra,  u 18 časova. Kroz izložbu će vodi autorke Mišela Blanuša i Svetlana Mitić. Izložba Refleksije našeg vremena: Akvizicije Muzeja savremene umetnosti 1993-2019, obuhvata preko 200 reprezentativnih umetničkih dela koja su u periodu od 1993. godine do danas planski nabavljana za zbirke Muzeja savremene umetnosti. Prateći širok dijapazon različitih jezičkih specifičnosti, ali i raznovrsnih fenomena prisutnih u sferi moderne i savremene umetnosti od početka 20. veka do danas, izložba je koncipirana u trinaest tematsko-problemskih celina dok je četrnaesta, posebna celina Kroz portret, predstavljena u prostoru Galerije-Legata Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića. U ovom prostoru će se u sredu, 28. oktobra, održati ragovor sa umetnicom Anicom Vučetić koji će voditi Miroslav Karić, kustos izložbene postavke Kroz portret.

Za 55. rođendan – Kako pamtite MSUB?

Minule sedmice Muzej savremene umetnosti u Beogradu je obeležio 55 godina od svog osnivanja pozivom publici da s Muzejom podele svoja sećanja na njega. Besplatan ulaz je obezbeđen svima koji sa sobom ponesu fotografije, anegdote, pesme i slične uspomene koje ih vezuju za Muzej savremene umetnosti, a isti predmeti će, kako je navedeno, biti istaknuti na panou koji će biti postavljen pored Knjige utisaka u holu Muzeja. U Knjigu utisaka posetioci mogu upisati neku priču o tome na koji način pamte Muzej, kako je neka izložba ostavila poseban utisak na njihov život, ili o prijateljstvima koja su nastala prilikom posete Muzeju.