Čehov američkog predgrađa

Reč je o autoru, koji je „s toplinom, razumevanjem , ali i cinizmom ovekovečio Ameriku u zlatno doba srednje klase, njene malograđanske navike, potrošački mentalitet i isprazne snove“, zbog čega ga u književnim krugovima važi za „Čehova američkih predgrađa 20. veka“. NJegovim pričama divili su Ernest Hemingvej i Vladimir Nabokov, u Soulu Balou i DŽonu Apdajku imao prijatelje i poštovaoce, dok su prema njegovim romanima filmove snimali Alen Pakula i Sidni Lamet.

Na srpskom jeziku prevedena su samo dva njegova dela: roman „Ovo strašno liči na raj“ u prevodu Zorana Paunovića i izdanju „Mono i Manjane“ i „Odabrane priče“ – 27 antologijskih priča u izboru Nenada Župca, kome su u prevođenju za Lagunu pomogli Nenad Dropulić i Sava Mihailović.

DŽon Vilijam Čiver (1912-1982) rođen je u Kvinsiju, u Masačusetsu. Drugorođeni sin u porodici brodskog kapetana iz koje poneo staromodnu pobožnost, otisnuo se u književnu karijeru iz saglasnost roditelja kojima je morao da obeća da „neće juriti slavu i bogatstvo“. Počeo je da piše u 17. godini pošto je zbog pušenja i slabih ocena izbačen iz škole. Pisao je scenarija za TV i sažetke knjiga za filmski studio Metro Goldvin Majer, dok 1942. nije regrutovan. Do kraja Drugog svetskog rata ostao je u američkoj vojsci.

Prve zbirke kratkih priča „Kako neki ljudi žive“, koju je objavio 1943, kasnije se odrekao. Gugenhajmova stipendija 1951. omogućila mu je da se potpuno posveti pisanju. Zbirka priča „Grozni radio“ iz 1953. postiže uspeh kod kritike, a dve godine kasnije počinju da stižu i nagrade. Za člana Nacionalne akademije nauka i umetnosti izabran je 1957, posle čega se nižu nove zbirke priča i romani.

U okviru programa razmene pisaca posetio je Sovjetski Savez i Čehovljev spomen-dom, posle čega postaje trajni poklonik Rusije i ruske književnosti. Uprkos sve češćim problemima sa alkoholizmom i homoseksualnim sklonostima jedno vreme bavio se i profesurom.

Pulicerovu nagradu dobio je 1978. za zbirku „Priča DŽona Čivera“, koja je dospela na listu najprodavanijih knjiga NJujork tajmsa. NJegov poslednji roman „Ovo stvarno liči na raj“ nagrađen je Nacionalnom medaljom za književnost nekoliko meseci pre piščeve smrti 1982. godine.

Glas gospodina iz Nove Engleske

Književni kritičari tvrde da je „Čiverov glas bio glas gospodina iz Nove Engleske – velikodušan, graciozan, ponekad zabavan i uvek preokupiran osnovnim životnim odlukama“. Prema njihovim ocenama, u svoja četiri romana – „Hronika Vapšotovih“, „Skandal sa Vapšotovima“, „Bulet park“ i „Sokolar“, kao i u više od stotinu kratkih priča, Čiver je upoznao zadovoljstvo i nesklad običnog života sa lepotom i saosećanjem. Ukazivali su i da se „tokom godina njegov stil menjao, njegovo pripovedanje postajalo sažetije, ali je zadržalo svojstveni suštinski liricizam – preciznost, senzualnost i vizuelnu efektivnost“. NJegovi likovi, uglavnom povezani sa višom srednjom klasom, živeli na Gornjoj istočnoj strani u NJujorku, određenim delovima Nove Engleske ili predgrađu Konektikata i Vestčestera. Sam Čiver tvrdio je da su: „Postojanosti koje traži ljubav prema svetlosti i odlučnost da se prati moralni kodeks ljudskih bića.“