Ceo svet treba da upozna irački makam 1Foto: promo

To govori i značenje njegovog imena. Ovaj instrument, koji potiče iz modernog asirskog perioda, ima tri i po, gotovo četiri oktave, što muzičarima daje mogućnost da na njemu sviraju od najnižih do najviših tonova. Jedinstven je i po mogućnosti promene skala u kojima se svira.

Ima veliki raspon koji može da ide od de-mola do de-dura. Njegove mogućnosti su neograničene – objašnjava u razgovoru za Danas irački kompozitor i intrumentalista Furat Kaduri, čija će muzika na kanunu večeras pobediti strah od korona virusa u Beogradu.

Kaduri je gost 21. Gitar arta. Zbog pandemije njegov prvi koncert u Srbiji, čiji je naziv „Sultan od kanuna – Furat Kaduri iz Bagdada“, u Atrijumu Narodnog muzeja u Beogradu, nažalost, moći će da čuje samo 99 posetilaca.

* Ako je kanun zakon, zbog čega ste biti razočarani kad je u Vašoj porodici muzikologa i dvojice čelista odlučeno da svirate ovaj tradicionalni instrument?

– Kao mali voleo sam evropsku muziku – pop, Bi DŽiz, džez, Bitlse… Moj brat je imao svoj bend sa kojim je vežbao kod kuće. Ja sam sa šest godina slušao tu muziku i hteo da sviram bubnjeve. Otac me je prevario rekavši da ću moći da ih sviram u školi. U kanun sam se zaljubio tek sa nekih 14 godina. Dve godine pre toga počeli smo da sviramo koncerte po Evropi, a kad smo nastupali u Parizu, publika je potpuno poludela za mojim instrumentom. Tad sam shvatio da postoji nešto u kanunu.

* Vaša muzika je mešavina iračke tradicije i zapadnih uticaja od popa i džeza do flamenka. Kako je u publika Iraku primila te muzičke eksperimente na tradicionalnom instrumentu?

– Ponudio sam im kanun na potpuno drugačiji način. To može posebno da se oseti na mom albumu „Viseći vrtovi“, ali i na najnovijem koji se zove „Bagdadski džez“. Za osnovu sam uzeo irački makam, koji predstavlja ono što je najbolje u duhovnoj muzici i pevanju u Iraku. Duh tog iračkog makama pomešao sam sa mojom muzičkom vizijom i napisao kompozicije za koje sam smatrao da će biti bliske publici u Bagdadu. Ispostavilo se da sam bio u pravu. LJudima se dopala ta mešavina makama, tradicionalne folk muzike i moje vizije džeza i drugih vrsta muzike.

* Koliko Vam je Bagdad važan kao inspiracija?

– Mogu samo da se zahvalim Bogu da me toliko ljudi sluša u Bagdadu. Ja sam im preko iračkog TV kanala koji se emituje iz Dubaija nekoliko godina svakog petka davao „injekcije“ moje muzike i prenosio im moje muzičke vizije. Mladi vole tu novu varijantu muzike, dok je starijim generacijama bliži klasični kanun i klasična iračka muzika – makam. Ideja ovog programa bila je da pozovem muzičare iz različitih delova sveta i različitih muzičkih kultura – bilo ih je i iz Beograda, koji bi stvarali tu fuziju u koju bi ja dodavao nešto svoje. To sam radio i dok sam osam godina živeo u Briselu i radio u Kulturnom centru, gde smo imali salu u kojoj sam okupljao muzičare iz celog sveta. Svake sedmice svirali smo zajedno, tako da sam se upoznano sa različitim nacijama i kulturama. Tu ideju preneo sam i u Dubai, jer je to vrlo multikulturalan grad u kome žive predstavnici više od 260 nacija.

* U Srbiji se gotovo ništa ne zna o muzici, pogotovo klasičnoj, u Iraku kako pre, tako ni posle američke intervencije. Možete nešto više da kažete o tome?

– Iskreno, smatram da bi ceo svet trebalo da se upozna sa onim što ja zovem irački makam. Ne radi samo o mojoj muzici, jer ona možda nije najreprezentativnija za to. Mi krivimo prethodne vlade zato što nisu dovoljno radile na tome. Imali smo puno pevača i makam grupa, ali jedino je Munir Bašir uspeo da izađe izvan okvira iračkih granica. On je jedni predstavljao iračku muziku. Ja u ovom trenutku vodim dve grupe. U jednoj imamo pijanistu, bubnjara, kanun, udaraljke i kontrabas. Druga grupa je Bagdadski makam sa kojom putujemo po festivalima već pet godina. Imamo sreću da možemo da putujemo po svetu. Imamo i pevačicu, a u grupi su zastupljeni svi tradicionalni instrumenti. To su dva načina na koja mogu da predstavljam iračku muziku.

* Zašto ste se posle Zapadne Evrope odlučili za Ujedinjene Arapske Emirate, gde ste otvorili Muzički centar za muziku, balet i fine umetnosti koji nosi Vaše ime?

– To se iznenada dogodilo. Živeo sam u Nemačkoj, radio u Briselu, sarađivao sam sa dosta nemačkih grupa, snimao za Dojče vele, a onda sam bio pozvan na džez festival u Dubai. Oni su čuli neke numere koje sam snimio sa latindžezom u Gvatemali. To im se jako dopalo, pa sam počeo da živim na relaciji Brisel – Nemačka – Dubai dok 2012. nisam konačno ostvario svoj cilj – da otvorim školu za muziku i balet u kakvu sam ja išao u Bagdadu. Vredno sam radio, štedeo, pomogao mi je i otac i uspeo sam da ostvarim taj san.

* O kakvom je muzičkom centru reč?

– To je zapravo muzička akademija sa četiri odseka – za arapsku muziku, zapadnu muziku, balet i lepe umetnosti. Na odseku za arapsku muziku uče se arapsko pevanje, kanun i ud, dok se na grupi za zapadnu muziku predaju violina, klavir, gitara i pevanje. Na tom odseku, kao i na baletu, imali smo i predavače iz Srbije. Odsek za lepe umetnosti vodi moja supruga, jer je specijalista za tu oblast. Imamo više od 200 studenata, na ispitima nam pomažu profesori iz Kraljevske akademije u Londonu, zbog čega su naše diplome akreditovane. Mi organizujemo i koncerte, pet do šest godišnje na osnovu čega je osnovan i jedan od najznačajnijih festivala u gradu.

* Koliko današnje migracije stanovništva utiču na arapsku kulturu, uključujući i muziku?

– Posle svega što se dogodilo u Iraku i Siriji došlo je do velikih promena. Ono što se danas sluša i gleda na televiziji, recimo u Iraku, to je apsolutno đubre. Može se reći da je tu neka prelomna godina bila 1990, mada je i tokom devedesetih bilo dobre muzike – makama, klasike i mnogobrojnih koncerata. Od 2000, posebno 2003. naovamo pojavili su, da kažem, neki „mafijaši“ i sad muzika koja se čuje nije ona prava. Ali, hvala Bogu, postoji internet i društvene mreže preko kojih možemo da predstavimo i ono što smatramo dobrom muzikom.

Prevod sa engleskog Vuk Simić

Sudbina izbeglica

– Ja sam izbeglica. Kad sam devedesetih konkurisao za mesto u Briselu, odbili su me jer nisam imao status izbeglice. Jedina šansa bila mi je da odem u Nemačku i da se tamo prijavim kao izbeglica. To nije samo moja nego i sudbina hiljada drugih ljudi, ne samo muzičara nego i lekara i svih drugih profesija. Radili smo ono što smo mogli, dok je zbog tih migracija u Iraku i Siriji ostalo veoma malo obrazovanih ljudi, što utiče i na trenutnu situaciju tamo – kaže Furat Kaduri.

Sultan od kanuna

Furat Kaduri (1970) rodom je iz Bagdada. Kanun je počeo da svira sa šest godina, dve godine kasnije i javno da nastupa. Veliki uzor bio mu je čuveni virtuoz na udu Munir Bašir. U Belgiju se preselio 1998, a potom u Nemačku i UAE. Poznat je širom sveta po spoju iračke tradicionalne muzike sa inovativnim tehnikama sviranja u kojima kombinuje kanun sa indijskom, italijanskom, klasičnom, flamenko, džez i ciganskom muzikom balkanskih zemalja.

U duetu sa Stefanom Sablićem

* Gost na Vašem večerašnjem koncertu je beogradski operski reditelj i muzičar Stefan Sablić. Kako je došlo do te saradnje?

– On je izuzetan svirač na udu i pri tome je i Jevrejin koji se dosta bavio ovom vrstom muzike. Čak je i Tel Avivu i ovde svirao sa iračkim Jevrejima. Kad ga je preporučio Boško Radojković, osnivač i direktor Festivala, potražio sam Stefnove klipove na jutjubu i shvatio da je njegov stil muzike vrlo blizak orijentalnoj muzici. Zato sam odlučio da sarađujemo i da napravimo nove aranžmane za moju muziku koji će biti vrlo bliski uhu publike u Beogradu.

Koncert „40 prstiju“ odložen za 20. maj

Zbog pandemije i zabrane javnih okupljanja do 1. aprila, organizatori 21. GAF-a otkazali su sinoćnji koncert italijanskog gitarskog kvarteta „40 prstiju“. Guitar Art Festival postigao je dogovor sa umetnicima i Kombank dvoranom da se koncert odloži za 20. maj, kada će važiti kupljene ulaznice za 12. mart. Na ovogodišnjem GAF-u biće izveden gotovo ceo program za klasičnu gitaru zahvaljujući „formuli“ da se publika u Atrijumu Narodnog muzeja ograniči na 99 posetilaca. Večeras u tom prostoru pored Furata Kadurija odvojene koncerte imaju i japanski Šampja duo i Miloš Janjić.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.