Da pređemo sad na umetnost

Nije tako poznat kao slikar, za šta se školovao na beogradskom Fakultetu likovnih umetnosti – jer retko izlaže; poznatiji je kao frontmen rok grupe Bjesovi, pevač i tekstopisac karakterističnog stila. Kao klinac je bio juniorski prvak u streljaštvu bivše SFRJ, ali se potonjih ratova klonio. Bitke koje je vodio sa samim sobom i drskim propadanjem društva danas čine značajan deo novije istorije rok muzike. Istovremeno, radi i kao nastavnik likovnog u osnovnoj školi. Nekoliko njegovih slika prošle godine je otkupljeno za veliku izložbu Muzeja savremene umetnosti, „O normalnosti – umetnost u Srbiji 1989 – 2001“. Odnedavno se na domaćim i regionalnim festivalima pojavljuje i kao autor kratkometražnih filmova.
Novu 2007. Zoran Marinković započeo je kao direktor Kulturnog centra Gornjeg Milanovca. „Zapanjen sam činjenicom da su me uopšte pozvali“, kaže Zoran Marinković u razgovoru za Danas. „Baš je zanimljivo da su se političari odlučili za nestranačkog čoveka iz rokenrol kulture. To je ozbiljan rez u odnosu na ono što su do sada radili u gradu, zato sam i prihvatio. Koliko ću ostati, zavisi od toga koliko ću moći da uradim… ako mi izađu u susret sa novcem, ljudima i prostorom“.
Grad koji je nekad živeo od stripa, rok muzike i čokolade, Gornji Milanovac danas deli sivu sudbinu provincijskih gradova Srbije iz kojih se radije odlazi. Tu su gradske institucije deo političkih dilova, a njihov rad najčešće zavisi od odnosa snaga u stranačkom klinču lokalne skupštine i predsednika opštine. Na iznenađenje svih, predlog arhitekte Ranka Tomića, poslanika LDP u gornjomilanovačkoj Skupštini – koji je i sam svojevremeno bio akter tamošnje rok scene – da se na mesto direktora Kulturnog centra imenuje najžešći glas srpskog rokenrola, podržala je većina lokalnih poslanika.
„Neću da ti pričam šta sve planiram, planovi će zavisiti od mogućnosti. Znam šta hoću i šta me zanima, pričaćemo o tome kad bude realizovano“, kaže Marinković. „Treba se snaći sa onim što se ne vidi, što stoji iza programa nekog lokalnog kulturnog centra – gomila politike, interesa raznoraznih grupacija, i još i gomila sujete… Možda su političari sad spremni da probaju varijantu u kojoj se kultura u gradu razvija u nekom malo širem interesu. Ako KC u Gornjem Milanovcu bude imao novca, dobrih ljudi i korisnog prostora, onda ću i ostati. Ako ne, vratiću se tamo odakle sam i došao – u mišiju rupu“, smeje se Marinko.
Pevač Bjesova navodi da bi KC trebalo da bude podrška mladim muzičarima, sa prostorom i opremom, potom i da kroz programe tribina pokreće javni dijalog o temama za koje su mladi u gradu zainteresovani. „Pomračena slava ovog grada može da se povrati, baš na planu kulture. Ništa ne vredi ako nešto sagradiš, a izostaviš svest o vrednosti onoga što gradiš. Pa po čemu se istorija pamti, po ratovima i umetničkim delima. Evo, ratove smo imali, da pređemo sad na umetnost“, ironično konstatuje sagovornik Danasa.
„Potrebna je saradnja, ne samo sa umetničkim nego i sa ekonomskim strukturama iz nekih drugih predela u Srbiji, u Novom Pazaru, Novom Sadu, Kragujevcu, Beogradu, Nišu… Jer, šta se desilo sa kulturom u ovoj zemlji – razbijena je, eto šta se desilo. Ne postoji povezanost, mreža, koja je nekada postojala. Moje iskustvo govori da je prava stvar moguća kad se ljudi povežu. Kulturna scena u zemlji je kao krvotok, to mora da kola, mora da protiče svuda“, ističe Zoran Marinković. Na pitanje da li se u kulturi Gornjeg Milanovca osećaju posledice „beogradizacije“, Marinko odgovara potvrdno. „Naravno, najveće investicije su u Beogradu, to je država u državi, ali ne mogu baš da kažem da je moj grad jadan, žrtva, jer nije… Mislim da se sve svodi na mentalitet društva. Sistem se nije menjao da bi se promenila ideja, nego da bi neko drugi seo na nečije mesto, znaš kako to ide – ko u vladu za njim u paradu – to je srpska podanička priča…“
Osim Bjesova, u Gornjem Milanovcu svoje sedište ima još nekoliko rok bendova, od kojih su najpoznatiji Sve ili ništa i Trula koalicija. U lokalne gradske znamenitosti ubraja se i ugledno Međunarodno bijenale minijature. „Ima dobrih pesnika i slikara, na teritoriji opštine je i Porodica bistrih potoka, grad ima odličnu saradnju sa Norvežanima – ovde je i Kuća srpsko-norveškog prijateljstva. Biće zanimljivo ako preko Kulturnog centra uspemo sve to da povežemo u jednu energičnu scenu“, poentira Marinko. Nego šta, biće zaista zanimljivo.