Foto: Zoran Raš– Ovo je čisto lična reakcija: vrlo mi je teško da mislim o zemljama bivše Jugoslavije kao o nezavisnim entitetima. Kultura kojom se ja bavim za mene je i dalje zajednička – mnogo je više sličnosti nego razlika.
Ima nešto religioznih razlika tu i tamo, između katoličkog, pravoslavnog i islamskog sveta, ali one nisu suštinske u ovom delu kugle zemaljske. Može se napraviti da budu, ali nisu – opisuje za Danas današnju Srbiju kustos 56. Oktobarskog salona u Beogradu, Dejvid Eliot.
* Da li grešimo ako pretpostavimo da niste poznavali ovdašnje umetnike?
– Grešite. Radio sam već ovde, a i dolazio…
* Šezdesetih?
– Najpre tada, a potom sam 80-ih držao predavanje o umetnosti i ideologiji u Britanskom savetu… Bio sam ovde i 90-ih…
* Sa Bojanom Pejić?
– Da… Posle zida… Znam mnogo umetnika odavde: od 70-ih do kraja 90-ih. A sad hvatam i poslednjih 16 godina.
* Šezdesetih godina prošlog veka bili ste u socijalističkoj Jugoslaviji; da li je to bila dosadna zemlja?
– Ne, bilo je sjajno… Imao sam 17 godina i stopirao sam od Istanbula. Pa sam preko Bugarske i Rumunije došao u Beograd, a onda preko Zagreba otišao u Rijeku. Potom sam se spustio obalom… Bugarska i Rumunija bile su komunističke zemlje, a ovde je bilo sasvim drugačije. Relaksiranije. Ovde su se ljudi interesovali za zapadnu pop-muziku, modu, bili su vrlo otvoreni i prijateljski, vrlo radoznali…
* Kad ste potom došli, sa Bojanom Pejić, moglo se osetiti da se sprema krvav i surovi rat?
– Da, naravno, bilo je to sasvim jasno… Ali bio sam ovde i pre toga. Rane 80-e još nisu bile toliko različite od 60-ih – bilo je to prilično srećno i opušteno vreme… A onda se sve raspalo.
* Vaša prva izložba, 1970, ticala se prednacističke Nemačke – „Nemačka u previranju: Umetnost i društvo u Nemačkoj 1900-1933…“?
– Ta me je izložba zapravo gurnula u umetnost. Krajem 60-ih jedan moj prijatelj napravio je izložbu o nadrealizmu na mom Univerzitetu: izložio je radove koji su me zbilja impresionirali. I počelo je da me kopka: zašto neko kao recimo Hitler, ili Staljin – a bavio sam se i ruskom umetnošću tada, zašto ti ljudi ne vole dela koje sam ja smatrao sjajnim? I to me je uhvatilo.
* Tu „nemačku izložbu“ radili ste dakako aposteriori. Ali zašto izložbe poput te vaše najčešće nisu moguće i apriori? Zašto ovde krajem 80-ih nije bilo moguće napraviti izložbu „Država u previranju: Umetnost i društvo u Jugoslaviji 1945-1989?“ I bi li ona pomogla da se rat spreči?
– Ne. A bilo bi fantastično kad bi to moglo tako!
Ali možete izložbom da anticipirate budućnost… Na primer, 1989. radio sam u Južnoj Africi. Moj prijatelj Gavin Younge 1988. je objavio knjigu Umetnost južnoafričkih predgrađa, a umetnici su bili crni ljudi. I ja krećem u pregovore sa Afričkim nacionalnim kongresom (ANC): hajde da napravimo izložbu o umetnosti nove Južnoafričke Republike pre nego što ona počne da postoji. Verovatno mislite da sam bio lud: ANC je još bio zabranjen, Mandela je još bio u zatvoru… Ali nešto se osećalo u vazduhu… I uspeo sam – posle svih svih mogućih problema i rizika priredio sam izložbu Umetnost Južne Afrike u Muzeju moderne umetnosti u Oksfordu 1990. I anticipirao nešto dobro što će se tek dogoditi.
* Za koga pravite izložbe?
– Za sebe. Želim najpre ja da budem zadovoljan izložbom, a onda je prepuštam drugima. Nemam ciljnu grupu.
A publika mora bar malo biti zainteresovana za umetnost i mora želeti da provede neko vreme u njoj. Ako nije zainteresovana, ako voli samo picu i fudbal, onda ništa. Ali siguran sam da ima ljudi koji vole i picu i fudbal i umetnost, samo nisu možda bili u prilici da sve to spoje…
* Pica, fudbal… i umetnost?
– Želim da kažem da umetnost nije samo za jedan tip ljudi. Govorim o stereotipima. Nije sve ni u obrazovanju; neki ljudi na rođenju dobiju loše karte i nedostupno im je… a jako su pametni. Možda bi i oni u umetnosti našli nešto što će im dati snagu i što će potom ceniti… Ponekad umetnost daje snagu.
* „Vodič za umetnosti i preživljavanje, Brzi i mrtvi, Balagan…“ Vaše izložbe imaju jako poetične i filmske naslove. Zašto?
– A zašto da ne? Zaključio sam da su izložbe pomalo kao film, osim što se na izložbama gledalac kreće. I to mi je jako zanimljivo: svoj red dakle uspostavlja i publika… Sad se tu ređaju pitanja o pauzama, tišini, ritmu, drami. A sve te modulacije imate i kad komponujete muziku ili snimate film.
* Politika ljubavi je tema i 60-ih godina prošlog veka?
– Naravno. Ali za razliku od 60-ih, danas više ne verujemo da će ujedinjeni radnici, seljaci i studenti išta promeniti. Treba nam više ljubavi i manje glupih revolucija!
* Imali ste odrešene ruke ovde?
– Ne radim ni na jedan drugi način. Ako iko pokuša da mi kaže šta da radim, nisam više tu!
* Da li biste se vratili?
– Da, nemam loše iskustvo. Ako me neko opet pozove, dolazim.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
