Dijalog Duato-Petipa i dragulji Angeline Atlagić 1Scena iz "Bajadere" u Mihajlovskom teatru. Foto: Svetlana Tarlova

U svetu baleta ime ovoga grada pokreće snažne emocije i asocijacije. Kolevka ove prelepe umetnosti zanjihala se u Sankt Peterburgu, Petrogradu, Lenjingradu i opet Sankt Peterburgu.

Kako vam drago. Isti je to monumentalni grad, ma kako ga nazvali, grad umetnosti, kulture, istorije, kome nikakve čistke, opsada, glad, perestrojka i druge turbulentne istorijske epohe nisu mogle ništa. Ostao je, kako vele, Pariz, Amsterdam i Venecija – sve u jednom. Grad Ermitaža, Isakijevskog i Kazanjskog sabora, Nevskog prospekta… Grad sa više od sto teatara. U jednom od njih, poznatom Mihajlovskom teatru, održana je premijera baleta „Bajadera“, kompozitora Ludviga Minkusa, koji slovi kao jedno od remek-dela čuvenog Marijusa Petipa.

Možda to ne bi bila tako velika vest da koreograf nije španski majstor savremene igre Načo Duato, a kostimograf i scenograf naša velika umetnica Angelina Atlagić.

„Bajadera“ se dugo igrala u istom gradu, u Marijinskom teatru, u kome caruje jedna od najboljih klasičnih baletskih trupa sveta; zatim se skida sa repertoara izvesno vreme, da bi se u redakciji Nikolaja Bojarčikova postavila u Mihajlovskom, čiji je baletski renome takođe vrlo visok. Onda se skida i u istom teatru postavlja druga, u redakciji Mihaila Meserera, da bi se ovoga oktobra ponovo pojavila premijerno kao dosta hrabar izbor Nača Duata, da napravi nešto novo i drugačije. Namera je legitimna u meri u kojoj se čuva jedinstven koreografski rukopis i stil. Međutim, čim se krene u „drugovanje“ sa Petipa, malo on, malo ja – Duato, kao da se razbija dobra koreografska namera. Jedan drugom ponekad zasmetaju; ulazak u genijalan kreativni posed majstora iz 19. veka, klizav je teren za svakog, pa i za Duata.

Klasična baletska baština se osavremenjuje, čisti od danas dugačkih, dosadnih pantomimskih mizanscena, što je uradio i Duato. Gledalac 21. veka nema strpljenja da gleda četiri baletska čina sve do ponoći, ali se ta skraćenja moraju raditi veoma oprezno, znalački, da se ta dobro konstruisana „građevina“ ni u jednom trenutku ne zaljulja. Dakle, opasno je „družiti“ se s maestrom Petipa. Međutim, ima u ovom hrabrom činu Duata i dobrih odluka. Nema više slona, ni tigra, ni papagaja, ni igre s ćupom na glavi, i ostalih scena i uloga koje ne korespondiraju sa današnjim vremenom. Duato nije želeo da njegov balet deluje anahrono. U tom smislu ostao je u ovom vremenu iz kojeg, kako izgleda, vodi izvesni unutrašnji dijalog sa svojim velikim prethodnikom.

U svakom slučaju, ova priča o ljubavi, vernosti i odanosti igračice u hramu, bajadere Nikije, i ratnika Solora, sa tragičnim krajem, dramaturški je jasna i pitka. Duato je očigledno prišao „Bajaderi“ sa ogromnim entuzijazmom i oduševljenjem. Od dirigenta je tražio dozvolu da izmeni kraj partiture, koja se u originalnoj verziji završava fanfarama. On je umesto toga stavio elegični adađo kojim je pokazao da Nikija ide u svet mrtvih. Sama!

Ono što je bilo neupitno za Duata je ostaviti netaknutu Igru senki, biser baletske literature, koja je svojom arhitektonikom, simetričnošću, logikom, jednostavnošću i toplinom „sveto mesto“ klasičnog baletskog akademizma.

Ali, ono što je za nas veoma interesantno i važno je da se o našoj poznatoj kostimografkinji Angelini Atlagić pričalo još i pre premijere. U baletskoj Akademiji A. J. Vaganova srećem profesore koji su videli generalne probe i šire dobar glas o predivnim kostimima i dekoru. Obasipana je velikim komplimentima posle premijere. U prvim jutarnjim najavama i kritikama u petrogradskim novinama i na TV govori se o 150 divnih ručno rađenih kostima koji su pravo blago. „Trebalo je proučiti i harmonično objediniti srednjovekovnu i savremenu indijsku modu. Kada radim kostime uvek vodim računa o tome da se igrači u njima kreću i igraju i zato im treba maksimalna udobnost“, kaže Atlagić.

Posebno blistaju kostimi gostiju na venčanju u dvorcu, ukrašeni maštovitim aplikacijama, biserima, juvelirskim ukrasima i nakitom kupljenim u Indiji. Balans i ključ kako da se objedini klasična forma baletskog kostima i raskoš Indije pokazuju svu kreativnost istinskog majstora scene. Kreirala je uspešno u ovoj teatarskoj kući već dva baleta, oba sa Duatom („Uspavana lepotica“ i „Romeo i Julija“).

Vodeće role, Nikiju i Solora, igrali su laureati međunarodnih baletskih konkursa, prvaci Mihajlovskog – Angelina Voroncova i Ivan Zajcev, a Gamzati je bila Valerija Zapasnikova. Sve troje, školovani na vekovnoj tradiciji ruskog baletskog klasicizma, čistih su i izražajnih linija, bravurozne tehnike, dramski ubedljivi. Svi veoma mladi, kao i ansambl igrači, i većina su diplomanti Vaganovske akademije.

„Bajadera ima sve, tešku igru u II i III činu, egzotiku, dramu i liriku. Ako se meri po tehničkoj težini ona je svakako balet nad baletima“, izjavila je svojevremeno Gabrijela Komleva, primabalerina Marijinskog, koja je ovaj balet postavila na scenu beogradskog Narodnog pozorišta.

Iskrenost i ljubav s kojom je predstava u Mihajlovskom kreirana, u svakom smislu, prepoznala je publika, koja je stajaćim dugim aplauzom pozdravila umetnike. „Bajadera“ će se igrati u nizu od nekoliko dana i to dva puta dnevno, u podne i uveče. Tako će se udovoljiti i strancima kojih ovde ima u ogromnom broju, ali i divnim mladim igračima koji će se prvi put oprobati u ovim rolama.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.