ivan blagojevic, foto dusan mitic carFoto: Dušan Mitić Car

Nismo spremni za kompromise i pravljenje festivalčića. Došli smo do evropskog vrha- „priznao“ nam je to i britanski Gardijan još 2016. kada nas je svrstao u Top deset džez festivala u Evropi, i nemamo pravo da se vraćamo nazad, kaže direktor Nišvila Ivan Blagojević,.

On je prethodno najavio mogućnost da se festival već sledeće godine izmesti u inostranstvo, zbog dugogodišnje nebrige države, a u poslednje vreme i „matičnog“ Niša.

„Imamo ponude za preseljenje u dve države EU i dve države regiona, kojima je važno da kod sebe dovedu 100.000 turista, koliko mi imamo godinama unazad. Na ovogodišnji festival će doći njihovi emisari. Do decembra ćemo da razgovaramo sa svima kojima je Nišvil zanimljiv, a posle toga sledi odluka da li ćemo raditi festival u Nišu ili u nekoj drugoj državi. Moguće je da se Nišvil, sa konceptom ‘festival festivala’ i fuzijom džeza sa drugim muzičkim pravcima, preseli u inostranstvo, a u Nišu zadrži neki program“, kaže Blagojević.

„Nažalost, nemamo drugi izlaz. Bila nam je želja da doguramo bar do 30- tog izadnja, ali eto… Sada ne postoje ni elementarni uslovi da Nišvil ostane u Nišu. Posle potonuća budžeta i skoka cena, moramo ozbiljno da razmišljamo o budućnosti festivala, očuvanju brenda i zaštititi zaposlenih, pa i van Srbije. Ove godine je festival slabiji, svesno smo išli na to kako ne bi ulazili u dubioze, ali se nadamo da će atmosfera biti odlična, pa publika to neće osetiti. Zbog finansijskih problema smo otkazali i promociju festivala u Beču, kao i tradicionalne koncerte u Sofiji i Skoplju. Da nas sada Gardijan procenjuje, sigurno ne bi ušli u Top 10“, dodaje.

Slogan ovogodišnjeg festivala  “Još ovaj put” zvuči upozoravajuće, opraštajuće i efektno. Neki kažu- marketinški potez?

Nije. “Još ovaj put” je vezan za finansije, za ekonomsku održivost, za opstanak u ovom obliku. Ove godine su nam prihodi smanjeni za jednu trećinu, a troškovi povećani za jednu trećinu. Sa tim sredstvima Niš i Srbija ne mogu da imaju ovakav Nišvil. Program nam je slabiji, nemamo hedlajnere iz prve lige, pa i u takvoj situaciji možemo da isplatimo samo muzičare, a ne možemo tehniku, kojoj ćemo ostati dužni. Dolazimo u poziciju da su čak i minalci zaposlenih pod znakom pitanja.

Naš ukupni budžet je oko pola miliona evra, a najmanji budžet koji bi omogućio da Nišvil ostane među najboljima u Evropi je milion evra. Trećinu sredstava bi trebalo da obezbedi Grad, trećinu država i sponzori, a trećinu organizator. I to jeste realno, a Grad Niš je bio blizu “svog” iznosa, ali je ove godine smanjio sredstva. Od tog miliona jedna trećina bi morala da se potroši na hedlajnere, jedna trećina na program, a jedna trećina na tehniku i smeštaj, uz manje izdvajanje na plate i poreze.

Ne treba zaboraviti da budžeti evropskih festivala koji su u našoj ligi, i slični su Nišvilu, iznose između pet i 20 miliona evra. Nedavno sam sa mladim muzičarima iz Niša, u okviru projekta Kreativa Jurop, koji realizujemo sa Belgijom i Francuskom, posetio jedno francusko selo sa 1300 stanovnika- Marciac. Njegov festival ima budžet od pet miliona evra, a jedan bend košta koliko 100 bendova i 20 pozorišnih predstava na Nišvilu. Ovo selo tokom festivala poseti 250 000 turista, pa se uložena sredstva višestruko vraćaju.

Ovde se, međutim, lako zaboravlja da je Nišvil jedina ekonomski isplativa kulturna i sportska manifestacija u Nišu. Mi dovodimo najviše turista u grad, od kojih su 70 odsto stranci. Država zaradi na Nišvilu više nego grad, ali su svi na dobitku. Smanjenjem festivalskog budžeta svi su pucali sebi u noge- slabiji program bez zvučnih hedlajnera dovodi manje turista, manji su prihodi u hotelima, restoranima, prodavnicama, manje je PDV-a i drugih poreza…

Uostalom, videćemo da li će na ovu našu poruku biti reakcije državnih organa nadležnih za kulturu ili gradskih otaca. Nažalost, iskustvo nas uči da će malo ljudi da se potrese ako Nišvil ode iz Srbije. Malo njih će zaplakati.

Gde je „zapelo“ u odnosu sa Gradom, koji je bio glavna podrška festivalu? Kada i kako?

Nišvil je godinama rastao zahvaljujući  pre svega značajnoj podršci Grada. Ali, korona je sve dotukla, a Grad je ove godine na sve stavio tačku izdvajanjem krajnje nedovoljnih budžetskih sredstava i zlonamernom kontrolom gradske budžetske inspekcije, koja pokušava da nas kriminalizuje. Neodgovorne su čak i „društveno odgovorne“ kompanije u gradu- Džonson elektrik, Jura, Leoni, Cumtobel… Samo dve- Benlian fud  i Fluo elektro nas ozbiljno prate i podržavaju.

Konkretan sukob gradske budžetske inspekcije i Nišvila počeo je u julu prošle godine, neposredno pred početak 27. festivalskog izdanja, kada su se u najveće postavljali stejdževi, a inspekcija započela proveru finansijskog poslovanja festivala iz 2020. kovid godine. Osporila je Nišvilu pravdanje tri pozicije, ali smo mi odbili da vratimo tih 877.000 dinara, a protiv njenog rešenja podneli smo tužbu.

Budžetska inspekcija je na našu tužbu reagovala prekršajnom prijavom protiv mene i pokušajem pokretanja krivičnog postupka kod Posebnog odeljenja za borbu protiv korupcije. Zatim je sprovela ekspresnu dvodnevnu kontrolu finansijskog poslovanja iz 2021, ali ne kod nas- plašeći se naše nove tužbe, već u Upravi za kulturu, kojoj su naložili da nam, i to nakon šest meseci od predatog izveštaja, ne prizna to što smo polovinu honorara Gipsy kings-a platili iz gradskih sredstava. Naložila je da ceo iznos za njihov nastup isplatimo iz svojih sredstava, jer na Savetu festivala nismo pravovremeno usvojili izmene u programu. A upravo je Savet festivala, kroz izveštaj, prihvatio takvu izmenu, odnosno zamenu jednog benda drugim zbog više sile, to jest bolesti frontmena.

Inspekcija je, istovremeno, naložila Upravi za kulturu da Nišvilu ne prizna plaćanje dela pratećih programa iz gradskog budžeta, navodeći da festival treba da ih finansira iz sopstvenih sredstava. Mi inače insistiramo na ovim programima, koji su besplatni za posetioce, da bi u grad došlo što više turista i da bi se obogatila kulturna ponuda, odnosno omogućilo Nišlijama koji ne mogu da kupe ulaznice za glavni program da prate festival.

Uprava za kulturu je onda sabrala ova dva nalaza, za 2020. i 2021, i zatražila da Gradu vratimo šest miliona dinara, pripretivši tužbom redovnom sudu. Grad je brže- bolje reagovao, umanjivši nam budžet od 30 miliona za tih šest miliona. Budžet Nišvila je i pre tog “odbitka” bio umanjen za još šest miliona u odnosu na period pre korone. Na taj način Grad nas je zapravo proglasio krivim, ne poštujući izveštaj sopstvenog Saveta festivala i ne pružajući nam priliku da na sudu dokažemo da smo u pravu.

Nadam se da će odbornici Skupštine grada ispraviti svoju ogromnu grešku, pa odlučiti da Nišvil iz budžeta dobije bar još šest miliona. Neka Grad nakon toga utuži festival za taj izos, pa ćemo na sudu dokazivati ko je u pravu. Potpuno sam uveren da smo to mi.

A u moru takvih problema, ovih dana se dešava da gosti Nišvil džez teatra ostaju i bez automobila. Mada festival već 13 godina ima rešenje da može da parkira u ulici kod Oficirskog doma, neki unutar policije izgleda ne znaju da je Nišvil u avgustu, pa pauk JKP Parking servisa diže automobile. Podignut je automobil naših gostiju iz Švajcarske, ali oni su pre toga nekako stigli da uzmu opremu za pozorišnu predstavu koju su igrali.

Šta bi moglo da bude rešenje koje bi doprinelo da organizatori Nišvila prestanu da razmišljaju o njegovom izmeštanju iz Srbije?

Dugoročno rešenje za opstanak Nišvila u Nišu mogla bi da bude odluka države da odredi nekoliko nacionalnih muzičkih festivala koji bi se finansirali iz budžeta i na taj način prestali da zavise od varljivih konkursa ministarstava kulture i turizma, i usuda da tek sredinom godine saznaju koliko će novca dobiti. Novosadski Exit se već finansira na taj način, recept se pokazao uspešnim, pa zašto ne bi važio za Nišvil i još neke festivale?

Na taj način bi nas država izjednačila sa najboljim filmskim, pozorišnim i plesnim festivalima, koji sada dobijaju neuporedivo više novca od nas. Tehnički gledano, Nišvil košta dva puta više od svih njih zajedno. Ali, ono što je fudbal u sportu, to je film u kulturi.

Grupacija organizatora događaja, na čijem sam čelu, trebalo bi da traži od države, osim proglašenja četiri ili pet muzičkih festivala nacionalnim, i izmenu poreske politike- da se ukine porez na dobit stranih bendova u Srbiji od 25 odsto, koji plaćaju organizatori. Takav porez ruši razvoj kulturnog turizma. U Rumuniji i Mađarskoj, recimo, takav porez na strane bendove je- nula. A kod nas, pak, država vraća filmadžijama, stranim producentima koji snimaju film kod nas, 25 odsto svih troškova koje su imali.

Za Nišvil je važno i da od svog Grada dobije bar trogodišnji ugovor, u kojem bi se naveo iznos sredstava na koja može da računa, umesto da “strepi” od promene vlasti ili dolaska nekog novog lokalnog rukovodstva.

Evo, sad se prisećam da je Miša Blam, inače veliki prijatelj Nišvila, govorio da su svi džezeri mazohisti. Čak je mene proglasio najvećim među njima, većim od samih muzičara. Ali, čak i mazohizam ima granica.

Kako ocenjujete kulturnu politiku i ponudu u Nišu?

Zalažem se još od 2008. da se kandidujemo za evropsku prestonicu kulture, što bi za Niš predstavljalo veliki benefit. Nažalost, neuspešno. Skupština grada nije donela odluku da se ide u kandidaturu. Gradske javne manifestacije su u slabljenju. Najviše žalim zbog Horskih svečanosti, koje više ne liče na sebe, a predstavljaju autentičan umetnički festival, i jedan ogroman posao, koji je zbog svoje prirode u startu osuđen na komercijalne probleme. Nedostaju nam brojni programski sadržaji tokom čitave godine, nemamo ni koncertnu dvoranu sa više od 200 mesta…

Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku

 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.