Foto: Youtube

 Pa Makedonija i Hrvatska imaju veće budžete od nas, što samo govori o odnosu tih zemalja i našem odnosu prema kinematografiji. Mi bismo hteli da budemo ponosni na naše autore, ali ako se ne ulaže u film, biće jako teško, kaže u razgovoru za Danas glumac Nikola Đuričko.

On je na Festivalu evropskog filma Palić bio u žiriju koji je ocenjivao najbolja ostvarenja evropske kinematografije. Govoreći o odnosu srpskog i evropskog filma, Đuričko ističe da mi od ostvarenja „Crna mačka, beli mačor“ Emira Kusturice nismo imali film u zvaničnoj selekciji nekog velikog festivala. „Imali smo u raznim pratećim programa, ali ne i u zvaničnom programu Kana, Venecije, Berlina… To bi trebalo da bude neki naš zadatak i cilj ka kome bi trebalo da se krećemo. Ali da bismo tamo stigli, mi prvo moramo da gajimo autore koji pišu, koji razmišljaju, koji kreiraju svoj neki svet i vremenom prave svoj izražajni stil. A kod nas se meša zvuk i slika. Malo brojimo sedišta, malo je važno da li si bio na nekom festivalu… Oko nas su svi mnogo brže ukapirali taj sistem umrežavanja, fondova… Treba ljude malo ohrabriti. Verujem da tako srpska kinematografija može da se vrati na svoj put na kome je bila kada smo pripadali jugoslovenskoj kinematografiji“, dodaje glumac.

* Je l’ vaš put i cilj karijera u inostranstvu? Poslednje gde smo imali priliku da vas vidimo je serija „Genije“ o Albertu Ajnštajnu na televiziji Nacionalna geografija…

– Naopako bi bilo da kažem da nije, a naopako bi bilo i da kažem da jeste. Ja volim da radim ovo što radim i volim da imam priliku da radim sa najboljima u ovom poslu. U nekom poređenju – ako se čovek bavi košarkom, normalno je da bi voleo da igra u NBA ligi. Tako i ja, zaista bih voleo da igram u NBA filmovima i serijama. To je moja želja. Dokle ćemo stići, ne znam, videćemo. Ali je to lep izazov i to je nešto što mene prilično hrabri. Voleo bih da ja ohrabrim svoje mlađe kolege da postoji ta mogućnost, da mi pripadamo tom nivou svetske kulturne razmene i da možemo da učestvujemo u tome.

* Postoji ta neka fama da Srbi u inostranstvu moraju da igraju negativce. Vi ste do sada pokazali da nije baš uvek tako…

– To je naš mali malograđanski pristup. Ja sam čitao gomilu intervjua mojih kolega koji su jako ružno pričali o Radetu Šerbedžiji, a ja mislim da bi mi svi trebalo da budemo jako ponosni na njega. Jer Rade je postavio jedan mali kočić i jednog dana ako neko opet stigne tamo moći će da zakači svoj lenger. Drugo, Rade nije otišao u Holivud, kako je neko rekao, da proda svoj rad, nego zato što smo ga mi oterali, ako ćemo iskreno. On je čovek izbeglica. Ja sam ponosan na uspeh svakog našeg glumca, pa ako hoćete i iz Hrvatske… jer sve kolege iz regiona zaista doživljavam kao „naše“. I svi delimo istu jezičku barijeru. Miloš Biković je napravio odličnu karijeru u Rusiji i super mu ide. I treba da budemo ponosni na to. Ali, kada neko radi u Rusiji, to je u redu, a na Zapadu nije u redu. To je jedan vrlo primitivan pristup i meni se čini da je to u stvari jedna mala ljubomora. Kao što smo ponosni na naše igrače u NBA, tako treba da budemo ponosni i na naše glumce i sve koji na bilo koji način nešto pomere u tom pravcu.

* U domaćoj kinematografiji poslednje što ste radili je film „Pijavice“ Dragana Marinkovića. Film je nastao po vrlo zanimljivoj knjizi Davida Albaharija o društvenim pijavicama, koja itekako ima veze sa našom savremenošću… Je l’ tako i u filmu?

– Ima negde, mada se film dešava početkom devedesetih.

* Nama su u poslednje vreme 90-e jako bliske…

– Mi nikako da se iskobeljamo iz 90-ih i nikako da se dogovorimo šta se tu dogodilo. Razumem da smo emotivni ili da ne znamo sve informacije, ali mislim da je to zastrašujuće za mlade ljudi koji od toga dobijaju samo neku kakofoniju, što ih odvodi u jednom pogrešnom pravcu. Mislim da treba, koliko god to mučno bilo, suočiti se sa istinom i saopštiti je. Mislim da treba da saznamo i ružno i lepo i strašno i tužno – sve što se desilo. Koliko god to bilo bolno i možda zastrašujuće po nas. Ali to je jedini način da se demontira želja ljudi koji su u tome učestvovali da sakriju od nas šta je zaista bilo. Moguće je da je sve kako nacionaliste tvrde, ali ‘ajte da to vidimo. To je kao iz psihologije. Ako imate nešto o čemu ne sme da se priča, to je trauma. A kod nas je to baš mega zabranjeno. Ja sam par puta rekao neke prosto-proširene rečenice i pojavio sam se na spisku antisrba. A ja zaista mislim da su moje izjave čak bile krajnje umerene. Ali tako je uvek jer je to bolno mesto. To je kao alkoholizam u nekoj porodici. Vi morate reći da je neko alkoholičar… morate se suočiti s tim. Daj da vidimo kako se to leči. Daj da vidimo šta si ti uradio pod dejstvom alkohola, kakvu si glupost napravio. To nije nikakva obest, nikakav bezobrazluk… to je jedini put isceljenja ovog društva da bi nam bilo bolje, a mi smo jedno istraumirano društvo.

* Dostojevski je rekao da Don Kihot ne treba da bude smešan nego strašan. Ko danas treba da se plaši Don Kihota?

– To jeste činjenica. Iskreno, ja mislim da je to neko zdravo tkivo ovog društva. To su svi ti ljudi koje stalno sklanjaju u stranu. To su svi ti ljudi na koje viču. To su svi ti koji su ovde večita manjina. To je taj nesrećni Rekom ili neki ljudi koji su bili protiv rata. LJudi koji su sada za pomirenje sa našim susedima. Za učestvovanje Srbije u evropskim tokovima. Prihvatanje toga da je Srbija deo evropske kulture i da mi moramo učestvovati na to prostoru i da ne postojimo nigde drugde nego samo u Evropi. To je Don Kihot. To je njegov posao i to su donkihoti. Oni jesu strašni. Ja ispadam Don Kihot, a ja za sebe zaista ne mislim da sam to. Ja ne mislim da sam neki stari čika sa nokširom na glavi. Ne vidim sebe tako. Ja sam movie star. A ja ispadam to, jer samo izgovaram neke prosto-proširene rečenice.

* Da li je predstava, u režiji Zlatka Pakovića, na početku bila maltene zabranjena zato što ste, kako kažete, izgovarali neke prosto-proširene rečenice?

– Jeste. To je tek druga tema – to što mi ljude drugačijeg mišljenja i drugačijeg političkog stava doživljavamo kao neprijatelja. Nemamo tu kulturu dijaloga gde možeš da kažeš da ne misliš tako nego potpuno drugačije i da te neko sasluša. Kod nas si odmah neprijatelj države. To je vrlo komplikovano. Ali meni se čini da je to opet iz straha. Zato je Don Kihot strašan. Zato što on govori istinu, zato što je u potrazi za istinom. To je taj Don Kihot u svakom čoveku kod nas. Ja mislim da su ljudi kod nas samo zavedeni nekim pričama i glupostima. Činjenica je da se direktor te ustanove malo uplašio, ali je nekako i on to trapavo izveo pa je ispalo da je to zbog novca. Onda smo mi rekli da nema veze, mada smo mi profesionalni glumci, mi živimo od toga. Ali dobro, nema veze. Mi volimo Don Kihota toliko i verujemo u tu predstavu da ćemo i za džabe da je igramo. Mi smo finansirali to. Sve smo uradili za džabe i o svom trošku, jer je naša odluka bila da mi to ipak odigramo. Meni se činilo da je mnogo bolji štos da odigramo, nego da ne odigramo i da ostane fama da je ukinuto. Da odigramo makar i na silu. Tako se i dogodilo, pošto se ispostavilo da neće biti dalje saradnje.

* Predstava nije dobila novac na konkursu Ministarstva kulture…

– Oni su dobili novac za taj projekat ranije. Mi nismo ni počeli da vežbamo.

* Pa šta se onda desilo…

– Ne znam, neću ni da ulazim u to. Možda nisu dobili sva sredstva, ali su dobili deo. Nikad, bar ja – a radili smo već „Ubiti Zorana Đinđića“ tamo – nisam otišao u Fabriku SKCNS da radim za lovu. Znao sam da ćemo biti u minusu. Meni supruga kaže da smo kao neki amateri. U pravu je. Ona ne želi da uvredi, nego da saopšti kako jeste. To ima neki nivo amaterske trupe. Mislim da nije fer da oni prebacuju razgovor na pitanje novca. Mogli smo da se dogovorimo. Mislim da je to politička odluka i da je to više bio neki strah apriori. Neka autocenzura. Nego da je neko njima javio: „Zašto da mi sad prva stvar bude ‘Đuričko igra Don Kihota’. Pusti ga, on je sad tamo“. Bili su izbori blizu. Ali kod nas je non stop ta neka izborna panika. To nikako da nas relaksira.

* Šta će se dalje događati sa tom predstavom?

– Mi ćemo opet igrati, ako odlučimo da se igra. Oni nas nisu kupili niti su nas izmislili na bilo koji način. Mi njima ništa nismo dužni, oni nama jesu dužni. Mi smo slobodni da to igramo gde hoćemo. Imamo ponuda, ali to sad opet treba probati i opet ući u taj mod amaterske trupe.

* Je l’ to sve pokazuje da se vlasti plaše umetnika i umetnosti?

– Ja ne mislim da oni to uopšte prate, da mi imamo tu vrstu značaja.

* Eto sve što se desilo sa Sterijinim pozorjem, pa sa Vasilom Hadžimanovim… Stvara se fama…

– Ne, Sterijino pozorje je ispolitizovano, po mom utisku. Ja mislim da je žiri imao želju da skrene pažnju na tešku poziciju u kojoj se nalazi pozorište, a ispalo je dosta trapavo da su uvredili kolege. Ispalo je bez veze i nije postignut efekat koji su oni hteli. To je moj utisak. Ali napravila se politika od toga. A veća je politika da je recimo Vasilu ukinut koncert. Ali to je ista priča kao što meni nisu dali da igram tamo ili to što mi se desilo da sam pokušao da se raspitam za neki svoj stand up šou u Domu omladine, gde su mi rekli prvo da može, a onda je Upravni odbor rekao da ne može, da nemaju nijedan slobodan termin. U septembru, oktobru, novembru… kad god? Ali ne. Meni se ne čini da nas se političari boje. NJih baš briga. Oni nit nas gledaju, jer ko zna šta oni gledaju. Oni ne gledaju ništa, niti čitaju išta. Ali naši kulturni saradnici koji su postavljeni na neke pozicije od strane vlasti, oni pokazuju jednu vrstu odsustva kičme i neki apriorni strah da će neko da im kaže nešto ako se bilo ko, ko opoziciono misli, pojavi u nekoj kulturnoj ustanovi. To je jedna opšta šarada.

* Hoćete li bez obzira na sve to nastaviti da se angažujete u Pokretu slobodnih građana?

– Meni je to neminovnost. Ja mislim da kao slobodan čovek koji ima više od 18 godina imam puno pravo da se politički angažujem, ako mi je do toga. Ne samo to. Kao slobodan čovek mislim da treba da iznosim svoje mišljenje. Imam utisak da delim sve vrednosti ovog trenutka sa Pokretom slobodnih građana. Imam punu želju da im pomognem, jer jedino kroz takvu vrstu udruživanja možemo da napravimo neki preokret. Ja opet punu podršku dajem i svojim kolegama koji vole da budu slobodni i nezavisni, ali ne dajem punu podršku svojim kolegama koji neće ni reč da kažu zato što znaju da će možda nešto da im otkažu. Mislim da ja, kao slobodan čovek, neću umreti od gladi ako mi Dom omladine ne da veče za stand up i ako mi SKCNS ne da da igram „Dok Kihota“. Ja baš zato moram to da govorim jer mogu, a neko drugi ne sme. Ja nisam nešto naročito hrabar. Moguće je, kad bi i mene imali u šaci, da bih sad govorio nešto drugo. Ali pošto me nemaju, imam puno slobodu da kažem da se s tim ne slažem i da ne mislim da je sve božanstveno. Imam puno pravo na to.

Umetnost je neminovno protiv sistema

Mislim da mi koji se bavimo kulturom moramo da budemo solidarni, ma koliko je neko zaljubljen u SNS ili bilo koju drugu opciju. Mislim da to ne sme da bude ono što odlučuje o našoj saradnji ili ne. I mislim da treba da pokažu malo samostalnosti i malo hrabrosti u svom delovanju. Mi smo za vreme Slobe radili neke dosta bizarne stvari na Radio-televiziji Beograd i šalili smo se vrlo tvrdo po raznim pitanjima. Bilo je tu urednika koji su negodovali i govorili „nemojte o tome“. Ali ja mislim da umetnost mora da bude provokativna. Da ona ne sme da bude u korist establišmenta jer onda ona postaje pamfletska i postaje flert. Mislim da to nije to. Umetnost je neminovno protiv sistema. Ona je sama po sebi oslobađajuća. I Don Kihot je takav. Servanates je tako pisao. Ja ne mogu da kažem da on navija za SNS ili Demokratsku stranku. Za jednog ili drugog.