Dominik Iber: Smrt je tabu iako je propadanje sveprisutno

Projekat je podrazumevao opsežno istraživanje. Autori su sa svojim saradnicima dve godine obilazili bolnice za negu neizlečivih bolesnika, kao i obične bolnice, naučne laboratorije i pogrebne zavode, domove za smeštaj starih lica i religijske centre, pogrebnike, neurologe i advokate – sve one koji se svakodnevno suočavaju sa temom smrti, koji žele da se za nju pripreme i ostave iza sebe neki trag. Kako navodi Mari-Pjer Ženekan (Le Tems), „zajedničkim snagama Kegi i Iber nam predstavljaju glasove devetoro ljudi, i starih i mladih, koji su, svako iz svog razloga, omogućili da njihova smrt bude predmet istraživanja. Taj put u carstvo smrti nije razdragan, ali nije ni zlokoban i tmuran. To je poziv da razmislimo o svom zagrobnom životu“.

* Zašto ste sada odlučili da govorite o smrti i da li je ova tema podstaknuta ličnim iskustvima?

– Moja lična iskustva jednaka su iskustvima drugih ljudi. Svi mi brinemo o tome šta će se desiti kad umremo i šta će ostati posle nas. Međutim kad odaberemo mesto na kome ćemo praviti predstavu razmišljam o pojavama vezanim za to mesto. Recimo, ovu produkciju smo radili u Lozani u Švajcarskoj. Pitao sam se kako baština tog mesta i baština švajcarskog bogatstva utiču na naš rad i šta će ostati posle produkcije. Kad odemo mi ostavljamo nešto za sobom. U početku nas je intrigiralo to pitanje šta ostaje za nama pošto nas više nema jer svi mi u životu steknemo ponešto – uspomene na ljude, duhovno nasleđe i tako dalje, ali živimo takođe i u materijalističkom vremenu kad su groblja puna velikih spomenika. Kad odemo ostaje i naš nalog na Fejsbuku i to me je podstaklo da razmišljam, šta ostaje za nama pošto odemo.

* Kad ste već spomenuli Fejsbuk, kako vidite fenomen Fejsbuk naloga pošto njegov vlasnik umre?

– Imam ograničeno iskustvo spram Fejsbuka, ali nedavno mi se desilo da neki moji poznanici ili prijatelji umru i onda se na Fejsbuku komentariše njihova smrt. LJudi pišu… Mlađim generacijama to je možda uobičajeno ali meni je veoma bizarno. Zatvaranje naloga naglašava efemernost prolaznosti naših života. Naše ponašanje na Fejsbuku samo je još jedna manifestacija toga.

* Smatrate li da ideologija savremenog sveta opterećena mladošću i lepotom poriče smrt i da li vas je i to podstaklo da se bavite temom zaostavštine?

– Mislim da je to u stvari više pitanje starenja nego umiranja i s tim u vezi vidim jedan paradoks. S jedne strane smrt je tabu. Krijemo umrlog. Sahranjujemo umrle bez prisustva ljudi. Krijemo i bolest. S druge strane propadanje je svuda prisutno. Nas zanima taj kontrast tabua smrti i sveprisutnosti propadanja, jer su ljudi obuzeti govorom o smrti, mediji pišu o kriminalu, o stotinama i hiljadama mrtvih ljudi.

* Radeći na ovoj predstavi susreli ste sa različitim ljudima koji su bili blizu svog kraja. Da li iz tih susreta nosite neko posebno iskustvo i ako da zašto?

– S jedne strane to je tužno i zastrašujuće, s druge, kad počneš da se baviš tom pojavom smiriš se. Što više vremena provodiš s tim ljudima utoliko to iskustvo biva prihvatljivije. U ovom projektu je bilo teško naći protagoniste – ljude blizu smrti, ljude koji su bolesni na smrt. Ti ljudi osećaju granice svoga tela i svi bolesnici imaju svoje posebne priče. Zanimljivo je pričati sa starim ljudima koji su još uvek potpuno živi. Jedan od njih se bavio base jumpingom (letenje u specijalnom odelu, prim AĆ) i s njim je posebno bilo interesantno razgovarati.

* Šta je rekao zašto se bavi tim ekstremnim sportom?

– On je vrlo razuman čovek. Traži uzbuđenje, osećanje slobode, blizinu egzistencijalnog trenutka. U trenu skoka on je vrlo blizu tome. S jedne strane se oseća slobodnim, s druge uspostavlja kontrolu preduzimajući mere bezbednosti.

* Smatrate li da su drugi legat naše besmrtnosti? Da ostajemo živi jedino ako nas drugi ljudi ne zaborave?

– Svakako. Mi u intervjuima sa starima pitamo kako žele da ih pamte, a i staro je ono pitanje – ako drvo samo padne negde u šumi i niko to ne vidi ili ne čuje, da li je to drvo proizvelo zvuk. Sećam se jedne starice koja je bila bogata i koja je svoju imovinu zaveštala fondu za podršku mladih afričkih umetnika. Ona je dala novac, a odbor te fondacije je birao umetnike koji će dobijati podršku iz tog fonda. To znači da deo društva ima koristi od smrti dobročiniteljke. Sećam se jedne druge starice koja nije htela da njena deca plaćaju pogreb. Hoću da kažem da ste u pravu ali moje gledište je sekularno. Ne govorim dakle o zagrobnom životu ili rajskim naseljima nego o odjeku nečijeg života na ljude koji ga nadživljuju.

* A vi, kako biste vi želeli ili ne biste želeli da budete zapamćeni?

– Baš ja? To je vrlo jednostavno. Voleo bih da me moji bližnji zapamte kao čoveka sa kojim su rado bivali zajedno.