Aktuelna postavka „Holanđanina“ čini se upravo tako i toliko živom i inovirajućom materijom za sopstveni razvoj unutar sebe, ali i za doživljaj koji proizvodi u gledalištu.

I od samog starta, jedno zanosno talasje zvukova uzburkava vašu maštu još mnogo pre nego što se zavesa na pozornici raskrili. Vera čiste duše i njeno uzdanje smenjuju se sa dubokim, onostranim nemirom u orkestru pod upravom Dejana Savića, da mu podare istinsko ozarenje. Tada je već kucnuo čas za mornarski metež, sred kojeg dominira nevina i u isti mah strašna čistota jedra i impresivan video pučine i olujnog neba i ognja paklenog što titra po njemu, mešajući perspektive stvarnosti i predanja, vremenskih tokova i nedosežućih prostranstava morskog kosmosa, kao i nepreglednu prošlost patnji i baš ovaj tren ponovo probuđenog nadanja. Tu je i opominjuća kosina palube poput žiletne oštrice kakve hridi, koja sluti neprekidnu opasnost plovidbe, ali koju za tili čas oplemeni Kormilarev (Nenad Čiča) zaneseni poj o devojci koja ga čeka. Zaista, svaku pogibelj omekšava obična ljudska ljubav. U njoj prebiva mir koji se uopšte u čoveku može dosegnuti, na ovom ili nekom drugom svetu.

No, tu je već vreme za Ukletog Holanđanina, iz ličnog pakla bića što svedoči o svojoj zlehudoj sudbini. Miodrag D. Jovanović fascinantan je u svom dovikivanju sa prokletstvom, čeznući za Kapetanovom (Nenad Jakovljević kao nadahnuti Daland) kćeri u svojoj čežnji za spasenjem. Žudnja za voljenom ženom, kako svedoče i mornari, čini se u taj mah jačom od ma kakvih natprirodnih sila. A na kopnu odigrava se čudesno prelo, na čijim se preslicama kao da ispreda sama sudbina. Tamo su upečatljiva Meri (Dubravka Filipović) i Senta (Ana Rupčić Petrović) tanana u pojavi i emociji, a snažnog izričaja u svojoj opčinjujućoj opsednutosti iskupljenjem Holanđanina o kojem još uvek samo sanja, naslućujući ga izdaleka. Tu je i njen udvarač Erik (Dejan Maksimović) u angažovanom prisustvu na sceni, njegov opominjući san, no i divotna scenografija sa svojim zvezdama za prvi susret Sente i Holanđanina. Zaljubiti se u avet deluje ovde toliko privlačno i ljudski.

Atmosfera odatle postaje sve sablasnija, raspusno slavlje mornara kojem se pridružuju lepe gospe sa okrepom, biće potopljeno sotonskim mrežama fantomskih kolega sa ukletog broda, a Sentina suočenost sa izneveravanjem svojih prvih ljubavnih zakletvi na koje se poziva Erik i zrele ljubavi žene za nestvarno biće, dovodi do fatalnog raspleta, okončanog neizmerno dirljivom finalnom scenom u kojoj je ljubav – ako je prava – uvek na neki svoj način prihvatljiva i moguća. Veoma uzbudljiva režija i scenografija Dejana Miladinovića, lepi kostim Katarine Grčić Nikolić, naročito vizija Holanđanina kao rokenrol božanstva iz podzemlja, nalik kakvom Oziju Ozbornu, koju sa istinskim ubeđenjem i zvezdanom lakoćom nosi Miodrag D. Jovanović, sadržajan orkestar i divan hor, te štedri i predani solisti, preporučuju ovog „Letećeg Holanđanina“ koji se gleda i sluša u jednom dahu, potkrepljen mnoštvom promišljenih detalja. Biće zanimljivo pratiti razvoj ove ambiciozne postavke u narednim njenim izdanjima. Svakako učestvujte u tome.