foto Dalibor DanilovićBavljenje muzikom je razgranat pojam u slučaju Jasne Jovićević. Od sviranja saksofona i drugih instrumenata, preko improvizacije do komponovanja, od razmišljanja o muzici do pisanja naučnih radova, od muzičkih fenomena do aspekata vezanih za društvo i kulturu, od koncerata do predavanja, od solo-rada, preko vođenja nekoliko sastava, do saradnji sa brojnim imenima džeza i improvizovane muzike – to sve čini Jasnin profesionalni, pa i svakodnevni život, u kom ima prostora i za posvećeno bavljenje jogom.
Jasna Jovićević jedanaesta je dobitnica nagrade Vojin Mališa Draškoci, koju od 2013. godine dodeljuje World Music asocijacija Srbije umetnicima posebnog kreativnog senzibiliteta, a uz znak sećanja na uglednog kontrabasistu, kompozitora i profesora Vojina Draškocija (1945 – 2000).
Nagrada će Jasni biti uručena na početku druge večeri festivala Pocket Globe u Novom Sadu, 10. novembra, u SKCNS Fabrika, sa početkom u 20 sati.
Odmah nakon dodele nagrade, na festivalu ćemo slušati njen solo-projekat „Iluzija slobode“…
Šta za tebe, nakon svih ovih godina, predstavlja saksofon?
– Dugo je saksofon bio integralni deo mog identiteta, naročito u godinama formiranja ličnosti. Tek odnedavno osećam da sam ušla u fazu sazrevanja u kojoj ni instrument, ni vrsta muzike, ni okolnosti, pa ni moji lični stavovi ne mogu biti presudni ili prioritetni kada je stvaralaštvo u pitanju. Saksofon i ja imamo dubok i dug odnos. To je jedna neraskidiva veza zaslužna za moju umetnost. Uvek sam verovala da mi lakše i lepršavije ide sopran, ali je alt saksofon moj zaštitnik i vibracija sa kojom sam usaglašena i na koju sam naštimana. U poslednje vreme ne vežbam instrument tako mnogo kao nekada kada sam studirala, pa i nakon studija, ali je muzička soba u našoj kući otvorena i puna instrumenata – uvek su tu, na dohvat ruke.
Kakvu ulogu u tvom radu imaju bas klarinet, flauta i spejsdram?
– Najlakše osetim apstrakciju muzike kroz frekvencije, talase, nijanse ili gustinu prostora. Raznolikost instrumenata, njihova priroda, boja zvuka, primena i uloga, način proizvodnje, percepcije i stvaranje zvuka, pružaju mi slobodu da se poigram sa zvučnim karakteristikama u kreiranju i izvođenju muzike. Multiinstrumentalnost pre svega doživljavam kao holistički pristup muzici.
Od nekog trenutka kreće i tvoj uspon u sferi naučne misli. Šta je bio okidač?
– Još dok sam studirala u Torontu, bila sam asistent profesor na studijama kulture, što je uticalo na moj odnos prema komponovanju i artikulaciji kreativnog rada. Ubrzo nakon toga, svi moji projekti su se nekim delom bavili istraživanjem, odnosno, pokušavala sam da sagledam muzičku praksu iz šire perspektive. Na svom drugom albumu Flow Vertical, koji je izašao nakon Invented Reality, ozbiljnije ulazim u istraživanje energetskog i zvučnog polja, te sam počela objavljivati i naučne radove. Tu su zatim i Zvuk ptica sa ornitološkim, Sedim i brinem za nju sa biomedicinskim, Sounding Solitude sa psihološkim istraživanjima itd. Doktorirala sam u polju teorije umetnosti, jer sam imala potrebu da artikulišem, konceptualizujem i naučim da teorijski posmatram svet oko sebe, ulogu umetnosti i umetnice u širem kontektsu društva i kulture.
Umetničko istraživanje u muzici je nova naučno-umetnička disciplina koja je tailor-made za umetnike/ce kao što sam ja, jer otvara prostor za postavljanje pitanja, kreiranja metodologije, analiziranje i odgovaranje na pitanja kroz samu praksu, nudeći nova naučna saznanja.
Pisanje naučne studije je dugotrajan proces. Do kojih si neočekivanih, prosvetljujućih saznanja došla tokom rada na knjizi „Dobro jutro, džezerke“?
– Knjiga je pisana kao naučni rad, doktorska disertacija, što znači da sam u to istraživanje i pisanje uložila skoro pet godina. Počela sam da je pišem kao saksofonistkinja koja je imala potrebu da objasni svoju nelagodu i nerazumevanje džeza kao društvene sredine u kojoj stvara. Postavila sam različita pitanja, ali pre svega kao muzičarka koja ima iskustva u raznim žanrovima džeza, koja je svirala u raznolikim kulturnim okruženjima i koja je počela da se bavi džezom u vreme kada to druge devojke kod nas nisu radile. Ono što je meni bilo značajno jeste studija slučaja koju sam radila tokom nastupa Trija Jovićević/Miklós/Wójciński na Beogradskom džez festivalu, kao i istraživanje putem intervjua sa 18 regionalnih, aktivnih džezerki. Interesantno je kolektivno iskustvo koje muzičarke sa kulturnog prostora Balkana dele, kao i percepcija publike u odnosu na rod muzičara/ke.
Šta bi izdvojila kao posebno interesantne zaključke?
– Impresivno je koliko pitanje roda u džezu nije aktuelno niti vidljivo kod nas. Kako bi učestovale, kreirale i proizvodile novo znanje u praksi džeza, muzičarke su primorane da primenjuju različite strategije socijalnog odnošavanja i pozicioniranja u društvenom organizovanju, ulažući dodatni napor, motivaciju i hrabrost. Džez instrumentalistkinje bivše Jugoslavije su u odnosu na društvene sredine Zapadne Evrope i SAD dodatno uslovljene balkanskim patrijarhalnim društvenim obrascima. Džezerke razrađuju svoje strategije kako bi opstale i zadržale se na džez sceni; prihvataju medijske stereotipne reprezentacije identiteta ili kreiraju svoje jedinstvene stereotipe kako bi sebi osigurale vidljivost; udružuju se sa drugim ženama u velike ili manje muzičke formacije i inicijative ili, suprotno, imaju tendenciju da rade „same” kako bi zadržale medijski prepoznatljivi obrazac jedine i „izuzetne”. Najuspešnija i najčešće primenjena strategija je odlazak u drugu zemlju, u neku inkluzivniju društvenu sredinu gde se osećaju dobrodošle, kako u stadijumu školovanja tako i kasnije, tokom karijere.
Na festivalu Pocket Globe primićeš nagradu Vojin Mališa Draškoci. Kakav je tvoj odnos prema ličnosti i radu našeg slavnog umetnika i „gurua”?
– Sa ponosom mogu da kažem da sam ja jedna iz one generacije džezera i džezerki koja je uz Mališu počela da uči džez na kampovima i radionicama, prvo u Ečkoj, pa posle nekoliko godina na Paliću. Puno nas je i danas aktivno i nekako prećutno znamo da smo tada zajedno „pelcovani”, kao neko tajno društvo. Počela sam da odlazim na te kampove sa nekih 17 godina iako sam već živela u Budimpešti. Imam osećaj kao da je znanje koje nam je tada preneo moglo zaista da se raspakuje i razume tek kasnije, kada smo sazreli kao umetnici. U mom opusu se jasno vide zajedničke crte sa Draškocijevim putem, ali ono što sam najvažnije od njega primila je osećaj oslobođenosti, nevezivanja i neukroćenost muzike. Kada se setim šta mi je Mališa govorio o improvizaciji, setim se hrapave kore drveta, mirisa trave i dodira vetra, a nikada bi-bap skale ili forme bluza.
Za svoj nastup na festivalu pripremaš program pod nazivom „Iluzija slobode“. Šta publika može da očekuje?
– Povod zbog kog nastupam, odnosno sećanje na Mališu i njegov rad je pokrenuo u meni nova pitanja i ideje. Svakako sam htela da to bude solo, jer je to široka, ali možda najzahtevnija forma u slobodnoj improvizaciji, s tim što će mi se u ovom poduhvatu pridružiti kao gost, moj dugogodišnji saradnik Bojan Bojić, koji se bavi zvučnim manipulacijama i elektronikom. Iluzija slobode u slobodnoj muzici duboko je povezana sa težnjom da se spozna nepoznato, mada je ta potraga za transcendencijom paradoksalna, budući da se odvija u kontekstu opipljivih ograničenja, kao što su pre svega, priroda instrumenata, znanje, žanrovske konvencije, uodnošavanja, očekivanja, telo i dr. Povezala sam odnos prema nepoznatom sa strahom od smrti i činjenicom da su svi moji najveći učitelji, kao što su Vojin Draškoci, ali i Miroslav Antić, Satjanand Sarasvati, a pre svih, Vejn Šorter, činom umiranja dokazali sveprisutnost i bezgraničnost kao vid slobode. Tu temu obrađujem kroz „razgovor” sa njima, koristeći puno zvučnih boja.
Pocket Globe od 9. do 11. novembra u Novom Sadu
Festival Pocket Globe imaće drugo izdanje u Novom Sadu, od 9. do 11. novembra.
Glavni, koncertni deo programa obuhvata šest večernjih nastupa u SKCNS Fabrika.
Festival će otvoriti domaći bend The Cyclist Conspiracy, koji je nedavno objavio album „Mashallah Plan”, a zatim će sa svojim kvartetom nastupiti Bombino, velika zvezda Nigera i savremenog tuareškog zvuka.
Drugo veče rezervisano je za solo-nastup naše umetnice i istraživačice Jasne Jovićević, uz učešće Bojana Bojića kao gosta na koncertu.
Potom će se novosadskoj publici, ponovo nakon 13 godina, predstaviti Iva Bitova iz Češke, ovoga puta premijerno u Srbiji u duu sa svojim zemljakom Vladimirom Vaclavekom.
Treće festivalsko veče obeležiće koncerti slovačkog sastava Nogaband i italijanskog ansambla Banda Ikona koji predvodi Stefano Saleti.
Osim koncerata, program festivala čini jedna radionica (Iva Bitova), jedna sesija sa lokalnim muzičarima (Vladimir Vaclavek) i dva predavanja (Mihal Noga, Stefano Saleti), na različitim lokacijama.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
