Džon Vilijams kaže da nikada nije baš bio ljubitelj filmske muzike

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Žao mi je što ovaj velikan filmske muzike smanjuje vrednost tog izuzetno važnog pravca u muzici. Ona je često putokaz manje obrazovanim slušaocima ka neiscrpnom bogatstvu klasične muzike. To prihvatam kao izraz njegove skromnosti, koju poseduju najčešće upravo veliki stvaraoci, a možda čak i kao ironiju.

   Kao posvećeni slušalac tzv „dobre“ muzike, izložen raznim uticajima tokom poslednjih 65 godina, ono što sam shvatio jeste žrtvovanje ideala „lepog“ u XX veku novostvorenom idealu „ružnog“ kroz afirmaciju tzv. estetike ružnog u kome se bilo kakva lepa melodija proglašava sladunjavom, kičem itd.

   Tako široko primenjena dogma u krugovima kompozitora klasične muzike dovodi do hiperprodukcije disonantne, često agresivne kakofonije koju retko ko može da sluša, da u njoj uživa ili da je ne daj bože zapamti i u svojoj glavi pevuši. Naspram sklada melodije, harmonije i ritma, afirmiše se komplikovanost, teškoća izviđenja i virtuoznost po svaku cenu. Slušaoci treba da se dive zanatskom umeću, a od muzike nema ništa osim na silu spojenih zvukova. Zapravo, muzika se otuđila ne samo od slušalaca, već i od samih muzičara koji su prinuđeni da je izvode.

   U redu, gospodo, ako vi nećete, onda će traganje za „lepotom“ preuzeti često samouki kompozitori za bluz, džez, rok i pop bendove i pevače. Tako su nastala remek dela tih pravaca koja sada koriste aranžeri da od „lepih“ nezaboravnih tema naprave klasičnu izvedbu.

   A u filmu se odustalo od ideala da muzika bude isključivo primenjena, da podrži sliku a da je gledaoci zapravo ne primećuju. (Mislim da je maestro Vilijams mislio upravo na to).

   Međutim, mnogi kompozitori su shvatili da je komponovanje muzike koja će samo u pozadini podsticati radnju za njih samo zanatski dei, a da bi se istakli, moraju da komponuju deo (bilo u maniru klasične, pop ili druge muzike) koji će kao „naslovna tema“ koja se ponavlja u gledaocima pobuditi plemenita osećanja, izmamiti i po koju suzu (zašto da ne?), te kod njih stvoriti potrebu da ponovo vide film i da ponovo čuju tu muziku.

   Tako su razmišljali i radili Dimitrij Tjomkin, Kol Porter, Max Štajner, Viktor Jang, Moris Žar, Fransis Lei, Mišel Legran, Hans Cimer, Enio Morikone, Nino Rota, Bakalov i mnogi drugi. Recimo tema za film Stivena Spilberga A.I. (Veštačka inteligencija) samog Džona Vilijamsa je remek delo, a zove se „When dreams are born“.