Putujući po jugu Francuske ovog leta, posetila sam živopisni gradić Le Kane, blizu Kana i muzej posvećen Pjeru Bonaru (1867-1947), francuskom slikaru, koji je bio jedan od ključnih umetnika na prelazu impresionizma ka modernizmu.
Zgrada muzeja je vrlo uspešno uklopljena u arhitekturu otmenih vila iz perioda Bel Epok i crkve Sen Filomen.
Muzej je otvoren 2011. i poseduje preko dve stotine slika, crteža i predmeta koji su predstavljeni na pet nivoa: Dijalog s prirodom, Aktovi, Mrtva priroda, Scene iz pariskog života i Plakati i ilustracije.
Bonarovo delo ostaje u senci skoro dvadeset godina posle njegove smrti zbog prepirki između njegovih naslednika.
Ovaj jedinstveni muzej osim stalne postavke organizuje redovno i tematske izložbe, uglavnom u saradnji sa pariskim muzejom d’Orsay.
Jedna od njih je prošle godine imala za temu vezu najpoznatijih slikara sa kraja 19. i početka 20. veka sa Bonarovim delom, ukazujući na uticaje koje su slavni umetnici imali na njega.
Među njima su bili: Mone, Renoar, Dega, Brak, Tuluz-Lotrek, Modiljani sve do Pikasa.
Interesantno je da Pikaso uopšte nije cenio Bonara. Dovodio je u pitanje njegov osećaj za perspektivu i govorio: „To što on radi nije nikakvo slikarstvo, već najobičnija mešavina neodlučnosti.“
S druge strane, Anri Matis je bio Bonarov njegov veliki prijatelj i smatrao ga je jednim od najvećih slikara tog perioda.
On je izvršio i veliki uticaj na Tuluz-Lotreka kada se radi o plakatima i litografiji.
Bonar je do 1911. živeo u Normandiji, ali je često odlazio da slika u Sen Trope ili Antib, jer su ga oduvek privlačile magične boje sa juga Francuske.
On se zbog toga definitivno nastanjuje u Le Kaneu 1926.
U tim pejzažima, koji neprestano menjaju kolorit, on nalazi neiscrpni izvor ideja za svoja platna.
Umetnik je satima gledao ono što će kasnje naslikati, beležio je svoje utiske, ali nije voleo da stvara sa motivom ispred sebe, jer se plašio da će izgubiti vezu sa slikarstvom.
Stvarao je uvek u stojećem položaju sa platnom koje bi prethodno pričvrstio na zid.
Ponekada je koristio ogledalo koje je menjalo prelamanje boja i u kome se predmet pojavljivao sa izvesnom distorzijom.
Bonar je voleo da kaže: „Ja ništa ne izmišljam, ja samo posmatram.“
Krajem XIX veka duh modernizma osvaja umetnost. Bonar pristupa pokretu Le Nabi (Les Nabis), koji predstavlja grupa mladih umetnika, pod velikim uticajem Gogena.
U okviru ovog pokreta, oni ispoljavaju svoj stav prema impresionizmu, koji preovladava u to doba i koji oni smatraju suviše bliskim stvarnosti.
Za razliku od impresionista, oni naglašavaju obojenu površinu i konturu, što se jasno može uočiti kod Bonara.
Umetnik je u početku inspirisan japanskim estampama i u tom stilu minimalizuje likove u nekim scenama sa pariskih ulica.
Potpunu transformaciju doživljava u dodiru sa Mediteranom.
Ta eksplozija boja i novi pristup u njegovoj tehnici se najviše osećaju na platnima kao što su: „Na obali mora“, „Pejzaž sa zalaskom sunca“, „Le Kane“ ili „Mali prozor“.
Centralno delo Muzeja je „Narandžasti akt“ (Nu orange), atipično za Bonara, jer predstavlja pomak ka apstraktnom slikarstvu.
Na slici se vidi naga ženska figura u prirodi. Između oker, narandžastih i zelenih tonova nazire se drvo prepuno okruglih plodova.
Interesantno je da ovo delo naslikano 1947. u Le Kaneu, nije ni akt ni pejzaž, već sinteza ova dva izraza.
Iako je slika malog formata, ona se smatra ključnom zbog originalnosti i izuzetne snage koja iz nje zrači.
Ako je bolje posmatramo, primetićemo kako se akt utapa u pejzaž, a pejzaž postaje nešto drugo.
„Narandžasti akt“ je otkupljen tek 2019. godine od privatnog kolekcionara iz Njujorka za 500.000 evra.
Bonarov glavni ženski model je bila njegova supruga Marta de Melinji, koja je patila od raznih fobija, tako da je mnogo vremena provodila u kući.
Ova činjenica je odgovarala Bonaru, pa je veliki broj dela posvećen studiji njenog umivanja, kupanja i odevanja.
Ona je bila veoma lepa i graciozna. Jedna od najpoznatijih slika sa ovom temom je „Akt u kadi“.
I u svojoj osamdesetoj godini, Bonar nastavlja da uči. Tek tada ustvari shvata da želi da sve ponovo započne.
Pred kraj života se na njegovim platnima pojavljuje bademovo drvo koje posmatra s prozora spavaće sobe; to drvo mu daje snagu svakog proleća jer se identifikuje s njim u ponovnom rađanju svog bića.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
