Rihard Vagner je „Valkiru“, drugi deo svoje tetralogije „Prsten Nibelunga“, zamislio kao sudar mitskog i ljudskog, božanske moći i smrtničke patnje.
U Bavarskoj državnoj operi u Minhenu, reditelj Tobijas Kracer – jedan od najznačajnijih stvaralaca današnjice i budući upravnik Državne opere u Hamburgu – nastavlja svoj ambiciozni ciklus, nudeći čitanje koje je istovremeno mudro, provokativno i vizuelno raskošno.
Nakon što je u „Rajnskom zlatu“ dekonstruisao božansku moć kroz prizmu Ničeovog „Bog je mrtav“, Kracer u „Valkiri“ fokus pomera na pojam „beskućništva“.
To je beskućništvo koje nije samo fizičko (Zigmundovo bekstvo), već i duboko egzistencijalno: Votan, koga maestralno tumači bariton Nikolas Braunli, bog je koji se oseća sve usamljenije u kosmičkom strahu, zarobljen u sopstvenim okovima i zakonima.
Kracer se pita: može li ljubav, posebno ona zabranjena i incestuozna između Zigmunda i Ziglinde, izlečiti ovu prazninu, ili je ona samo najveća od svih samoobmana?
Muzičko vođstvo Vladimira Jurovskog predstavlja apsolutni trijumf.
Generalni muzički direktor Bavarske državne opere orkestarski zvuk tretira kao „pozorište duše“.
Jurovski ne traži puku mitsku monumentalnost, već orkestraski ekspresionizam, spajajući glas i ujednačen ritam u žarište intenziteta.
Kontrabasi daju markantnu podlogu, dok violončela gotovo pre-jezičkim jecajima proširuju bol junaka do nad-jezičkih dimenzija.
Sve se čuje kristalno jasno: čak i u trenucima kada Zigmund dobija vodu od Ziglinde, orkestar predskazuje njihovu sudbinsku povezanost.
Kracer ne deluje protiv muzike, već joj pomaže da diše.
Scenograf Rajner Selmajer i video-umetnik Manuel Braun kreiraju svet u kojem se katolička ikonografija meša sa modernim okruženjem.
Posebno je impresivna video-sekvenca „Letenja Valkira“, gde se mitske ratnice pojavljuju u samom centru Minhena, leteći iznad Engleskog vrta, što je brza i mudra zabava koja kritički propituje istorijsku upotrebu i zloupotrebu Vagnerove muzike – od nacističke simbolike do Kopoline „Apokalipse danas“.
Vokalni ansambl je na visini zadatka.
Nikolas Braunli donosi Votanov bol sa potresnom iskrenošću, dok Joakim Bekstrom (Zigmund) i Irena Roberts (Ziglinda) kroz svoje role pokazuju svu težinu života pod okovima konvencija.
Ekaterina Gubanova kao Frika dominira scenom, otelotvorujući boginju bračne norme kao zlu kraljicu, čime se Kracerova religijska kritika, inspirisana Ludvigom Fojerbahom, zaokružuje u snažnu priču o društvenoj kontroli.
Ova postavka „Valkire“ nije samo operski spektakl; to je duboka psihološka drama o čoveku koji je, uprkos svoj božanskoj prirodi, primoran da pati, voli i traži iskupljenje.
Jedinstvo dirigenta, orkestra i vizuelnog identiteta čini ovu produkciju jednom od najvažnijih u tekućoj deceniji.
Vladimir Jurovski je na kraju večeri ispraćen gromoglasnim aplauzima, a publika sa nestrpljenjem iščekuje nastavak Kracerovog „Prstena“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
