Foto: EPA-EFE/ SEBASTIEN NOGIER

Reći ćete možda da je to čudan izbor, ali čini mi se da se retko ko toliko uklapa u plejadu ličnosti kojima je do sada pripala ta čast, kao ovogodišnji. Toj listi slavnih i velikih iz istorije sedme umetnosti – od Žana Koktoa ’53. i ’54, Žorža Simenona ’60, Frica Langa ’64, Lukina Viskontija ’72., Rene Klera ’74, Alena Pakule ’78, Miloša Formana ’85, Sidnija Polaka ’86, Vima Vendersa ’89, Bernarda Bertolučija ’90, pa Polanskog, Kopole, Skorsezea, Kronenberga, Linča, Tarantina i mnogih drugih, pridružio se ove godine sineasta koji je već obeležio filmsku umetnost 21. stoleća, a svi su izgledi da će biti i jedan od najvećih ikada – Alehandro Gonzales Injaritu. On je ujedno i prvi Meksikanac kome je pripala ta čast.

Šta reći o ovom osobenom, jedinstvenom sineasti, koji ima redak dar da od svakog svog dela napravi događaj? Da vas svojim slikama i pričama, koliko lepim, toliko i potresnim, totalno izmesti, uzdrma, pomete, obuzme. Da vas ostavi bez daha, u svetu u kome su udruženi patnja, krv, smrt i ljubav, na tako poseban i jedinstven način.

Setite se samo njegove trilogije – „Amores Peros“ iz 2000, zatim filma „21 gram“ iz 2003. i „Vavilona“ iz 2006, koji su izazvali senzaciju. Kako zbog njegovog filmskog rukopisa, načina naracije i stila, tako i zbog njihove strukture, s obzirom da su svi napravljeni poput mozaika. U kojima se priče i sudbine junaka prepliću i sudaraju, utičući na njihove živote na tako različit, nepredvidiv i neočekivan način.

O porodičnim vezama koje se grade, razgrađuju, ponovo uspostavljaju, slabe i osnažuju. I to bez ikakvog hronološkog reda, budući da događaji idu čas napred, čas nazad, u prošlost, budućnost, sadašnjost. I pored avangardnog pristupa, ton je ostao krajnje prirodan i veoma ozbiljan. U tim originalnim, depresivnim, brutalnim, potresnim storijama o ekstremnim životnim situacijama, obojenim krvlju, seksom, nasiljem i strašću, sa mnoštvom beznadežnih karaktera, Injaritu pokazuje, i to bez ostatka, intimnu ranjivost i krhost svojih junaka.

Dolazili oni iz Meksika, kao u „Amores Peros“, ili Amerike, kao u „21 gram“ ili iz Maroka, i Japana kao u „Vavilonu“ Zajedno sa svojim glavnim saradnikom, scenaristom Giljermom Ariagom, Injaritu je dobio brojna i prestižna priznanja, kao i nosioci glavnih uloga njegovih filmova – Valeria Alvaro Gerero, Horhe Salinas, Emilio Ečeveria, Šon Pen, Naomi Vots, Benisio del Toro, Bred Pit, Kejt Blanšet, Garsia Bernal i dr.

Nakon ovog moćnog triptiha, Injaritu napušta kaleidoskopski pristup i vraća se tradicionalnom, klasičnom, linearnom narativu. I to sa filmom „Prelepo“ 2010, surovom pričom o jednom bolesnom i beznadežnom čoveku, koga maestralno glumi Havijer Bardem. Nakon toga, 2014. dolazi „Čovek ptica“, crna komedija o glumcu koji je izgubio sve iluzije o Holivudu i koji pokušava da iznova pronađe sebe, tražeći umetničko iskupljenje i oslobođenje na pozorišnim daskama. Za ovaj maestralni film, sa vrsnim Majklom Kitonom, za smelu i mađioničarsku režiju, Injaritu osvaja Oskara.

Godinu dana kasnije, on iznova trijumfuje sa „Povratnikom“, dramom iz XIX stoleća, o čoveku koji je usred najstrašnije američke divljine i polarne zime napušten i ostavljen da umre. No, koji se, rukovođen osvetom, herojski bori da prevaziđe sve prepreke, preživi i konačno nađe spasenje i mir. Taj ambiciozni i smeo projekat bio je ne samo izazov, već i potvrda vrhunskog umeća, hrabrosti i izdržljivosti kako Injaritua, tako i Leonarda di Kaprija, nosioca glavne uloge, što im je obojici donelo po Oskara.

„‘Povratnik’ je za mene bio prilika da izrazim jedno ekstremno ljudsko iskustvo, kroz ono što ja zovem ‘čisti film’. Bio je to težak zadatak, jer sam želeo da ispričam priču sa što manje reči, na vrlo emocionalan i senzualan način. Kada odstranite dijalog, vi to radite da biste razumeli vaš glavni karakter – da biste shvatili šta on misli, oseća i šta namerava da uradi i čineći to, vi ste bukvalno ostali samo sa pokretnim slikama i zvucima. To je za mene bila vežba iz molekularnog načina pričanja priče“, kaže Injaritu.

Naravno, meksički sineasta se nije odmarao na svojim lovorikama, već je pre dve godine otišao i korak dalje, upustivši se u avanturu tehnologije u virtuelnoj realnosti sa delom „Meso i pesak“, šest i po minuta dugim filmom o latino emigrantima. Budući da sam imala privilegiju da vidim ovu prvu instalaciju virtuelne realnosti u Kanu pre dve godine, koja je inače prikazana još u samo nekoliko muzeja u svetu, moram vam reći da je to jedinstveno i zastrašujuće iskustvo. Da biste to videli morali ste da odete do aerodromskog hangara, gde ste, u jednoj prostoriji, bili obavezni da se izujete i ostanete bosi da biste ušli u prostor veličine teniskog terena, prekriven peskom.

Virtuelna mašina, da je tako nazovem, tada se pušta u pogon i vi se najednom nalazite usred ogromne peščane pustinje, na granici između Amerike i Meksika. Kao u izmaglici vidite neku ženu koja vas na španskom poziva u pomoć, kao i zaplašene i gladne izbeglice koje vam idu u susret. Vi krećete ka njima, ali kada ste već sasvim blizu, pojavljuju se helikopteri sa svetlima uperenim u vas i granični agenti sa puškama i psima koji vam naređuju da ruke podignete uvis. Sa cevima uperenim u vas, vaša prva reakcija je da to i učinite. Malo je reći da je ovo teatarsko „izbegličko“ iskustvo doista dramatično i da je Injaritu napravio pravo čudo.

Tako dočarati taj osećaj bespomoćnosti, straha, poniženosti, zgaženosti, jada, prosto je neverovatno. Zato nije ni čudo da je za ovaj svoj briljantni eksperiment osvojio i svog trećeg Oskara.

„Zapanjujuće je da smo mi u ovom vremenu i ovom stoleću još uvek prinuđeni da se borimo protiv stereotipa i rasizma. Čak i u ovoj digitalnoj eri, sa svim novim tehnologijama, mi se još uvek bavimo fizičkim razlikama, ne shvatajući da je upravo različitost ta koja nam omogućava da budemo to što jesmo. Mi sada imamo sve čime možemo da dokažemo da je nešto pogrešno, da je nešto laž, pa ipak… jednom kada priča uđe u naš mozak, ona postaje naš DNA. Zato ja imam teoriju da univerzum nije stvoren od atoma, već od priča. Jednom kada priča uđe u vaše kosti, u vaše telo, gotovo je. Kraj. Može biti pozitivna, lepa, inspirativna, snažna, romantična, ili destruktivna, nihilistička, egocentrična, narcisoidna. I čak i kad je fizička, nesporna stvarnost tu, narod je ne vidi. I to je doista između zastrašujućeg i zabavnog“, kaže Injaritu.

„Za mene je film okean. Beskrajna, neograničena forma ljudskog izraza. Nakon 120 godina proizvodnje filma mi smo još uvek na plaži – igramo se sa vodom u plićaku, a ja verujem da možemo da odemo mnogo dublje“, kaže Injaritu. „Ja sam sineasta, ne filozof, ali mislim da nam predstoji dugačak put pre nego što u potpunosti razumemo i shvatimo šta je to podsvest. Problem sa filmom je što ga ljudi danas vide kao vernu, tačnu sliku realnog. Ja sam mnogo manje zainteresovan za realnost na filmu nego za istraživanje kako mi stvarno živimo život, što je veoma daleko od realnosti. Stvarnost je tek sećanje, mali komadić senzacije koju mi interpretiramo kao tačnu verziju jednog događaja ili momenta u vremenu. Ima toliko toga što treba istražiti, i ja sam tek zagrebao površinu podsvesnog, duha vremena. No, nažalost, mislim da mi sada idemo u sasvim suprotnom pravcu“, kaze Injaritu.

Šta je sledeći projekat Injaritua? Film na kome, kaže, radi već dve godine, a čija je tema – ljudska glupost! „Biće to komedija, jer kako drugačije pristupiti toj temi baziranoj na tragičnoj realnosti o našoj limitiranoj inteligenciji“, kaze sa smehom Injaritu.

I evo, dok razmišlja o svom sledećem projektu, ovaj izuzetni sineasta, umetnik, humanista, filozof, erudita i esteta će, s pravom, voditi ovogodišnji žiri za izbor Zlatne palme. Veliki izazov, odgovornost i obaveza. No, uverena sam da će to biti palma nad palmama ako dođe iz ruku Injaritua.

Bunt i pre početka kanske fešte

Festival takoreći nije ni počeo, a već se čuju žestoke kritike, organizuju peticije i bojkoti. Kao da je sindrom pobune, koji krasi domaćine, zarazan. Ovde, izgleda, svi postaju revolucionarniji nego što su to uobičajeno! Pa šta je razlog? Više ih je – paritet polova u festivalskim smotrama i omaž Alenu Delonu su glavni, a ima i drugih.

Iako je ove godine prisustvo žena reditelja u zvaničnoj, kao i u propratnim selekcijama značajnije nego prethodnih, to još uvek nije dovoljno da zadovolji aktivistkinje koje se zalažu za potpuni paritet. Umetnički direktor festivala Tjeri Fremo je prošle godine potpisao obećanje – 5050-2020 (odnosno podjednaki broj žena i muškaraca 2020) kojim se obavezao da će preduzeti sve moguće akcije kako bi se poboljšao balans između polova i izjavio da festival tome teži. Međutim, juče je na konferenciji za štampu pre početka festivala, vidno iziritiran, po njemu neosnovanim primedbama i kritikama, podvukao i naglasio da će na Kanskom festivalu glavni i jedini kriterijum izbora filmova biti njihov kvalitet a ne pol autora. „Prema zasluzi, a ne prema polu reditelja“!

Drugi razlog žestokih napada je vest da će ovogodišnja Palme d’or d’honneur biti dodeljena francuskoj legendi filma Alenu Delonu. Osamdesettrogodišnjeg glumca je napalo nekoliko feminističkih grupa i pokreta zbog njegovih komentara vezanih za šamaranje žena, njegove poglede na usvajanje dece od strane homoseksualnih parova i simpatije koje je iskazao prema ekstremnoj desnici u Francuskoj.

Na te kritike Fremo je odgovorio vrlo decidno i bez imalo nedoumica – „Mi ne dodeljujemo Nobelovu nagradu za mir Alen Delonu. Mi mu dajemo počasnu palmu za njegovu impresivnu glumačku karijeru. On je rekao neke stvari sa kojima se ja lično ne slažem, ali on ima pravo da iskaže svoje mišljenje. Kan osuđuje određene izjave, ali se zalaže za slobodu mišljenja! Mi ćemo zato nagraditi glumca sa 100%-im entuzijazmom!“

Eto. Iako još uvek ne znamo kakav će biti ovogodišnji festival, već možemo reći da će izvesno biti vruć i polemičan!

Povezani tekstovi