Foto: Tanja DrobnjakKada je jedan lokalni fotograf unajmljen da postavi izložbu fotografija stanovnika iz grada Jevle u Švedskoj, stanovništvo je negodovalo na njegov suviše stereotipan prikaz ljudi iz grada. Osetili su neadekvatnu reprezentaciju svoje sredine. Da bi se greška ispravila, angažovan je fotograf Tomas Gunašon. On je doprineo da Jevle podstakne inkluzivnost i jednaku komunikaciju među građanima.
Gunašonova izložba pod nazivom „Images that Change the World“ poslužila je kao povod za domaću izložbu „Pogledaj opet: Stvarnost koju ne vidiš“ koju Magazin Oblakoder organizuje u saradnji sa Ambasadom Švedske u Beogradu.
Domaća i švedska izložba postavljene su paralelno, jedna naspram druge u Galeriji Kvaka 22. Postavka traje do 30. novembra.
Dokumentarne fotografije naših autora oslikavaju život onih koje sistem i društvo ne prepoznaju. Njihove teme su: žene kao radnice, dreg izvođači, ljudi koji žive u ekološki ugroženim sredinama, urbane supkulture i romska zajednica.
– Predrasude i stereotipi su svuda u svetu slični. Mi možemo da razgovaramo o položaju žena u Švedskoj i u Srbiji i da nađemo zajedničke tačke. Kršenje ljudskih prava je zajednički, globalni problem. U tom smislu možemo govoriti o društvenim problemima sa kojima se i jedni i drugi susrećemo – pojašnjava Marija Todorović, autorka iz magazina Oblakoder, dodirne tačke među izložbama za Danas.
Žene radnice iz centralne Srbije u okruženju kao što je pogrebna oprema, fabrika, seoske prodavnice… na svojim fotografijama predstavio je autor Artinjan Artinović.
– Odrastao sam u centralnoj Srbiji. Kad iz tog okruženja dođeš u Beograd svakodnevno slušaš o feminizmu. Ja sam shvatio da postoje žene koje se bore za feminizam, a da uopšte ne znaju šta znači ta reč. Na fotografijama se vidi da svaka od njih nosti bezbroj priča sa sobom, pregršt malih pobeda za žene i po koju povredu na radu, a da to niko ne vidi. Za mene je to pravi feminizam – ukazuje Artinović i dodaje da to nije isti onaj feminizam sa TV-a, već onaj iz mraka centralne Srbije.
Prema njegovim rečima, te radnice se susreću sa hladnoćom, svakodnevnim muškim poslovima, i u isto vreme se bore za svoje pravo i prostor u društvu.
– Dokumentujem stvari koje su meni jake da bi iz tih fotografija kasnije neko osetio nešto. Dobio sam kritike da su ove žene tužne, a to je u stvari njihova svakodnevica. Meni su one ovde heroji, tačnije, heroine. Otvorile su se na intiman način i pustile me u prostor u kome provode svaki dan, i na kraju su ostale ono što jesu – junaci – konstatovao je fotograf.
On je istakao da mu je bilo teško dok je fotografisao, jer nije želeo da te žene posmatra kao modele.
– Nisu se smejale i to je njihova realnost, ne treba da budu modeli, već ono što jesu. Žena u fabrici ima marama „Luj Viton“, fejk naravno, i meni je to feminizam. Ona radi u fabrici sa 20 muškaraca. Došla je na posao i sredila se. Taj njen šal je njena borba – istakao Artinović.
Pošto je ispod njegove postavke položen buket sa cvećem, upitali smo ga da li je u pitanju performans.
– Nije. Cveće sam dobio od kolege koji je došao na izložbu, a pošto je učestvovao u procesu stvaranja fotografija, doneo mi je cveće iz pogrebne opreme. Prilikom kupovine pitali su ga čemu grobljanski buket u 19 časova uveče, ali on nije želeo da objašnjava – kazao je Artinović i dodao da cveće pripada ženama sa fotografije, ne njemu.
Na temu zagađenja životne sredine, tačnije ljudi koji žive u opasnim sredinama, radove je izložila autorka Neda Mojsilović.
– Razmišljala sam o mestima za fotografisanje i shvatila: što ne ići u centar gde već živimo. U grad. Fokusirala sam se na lokacije pored kojih svi prolazimo, a nekako kao da ih uvek zaobiđemo. Zatvorimo oči i zaboravimo da postoje – primetila je autorka.
Ona je kazala da su neka od ključnih mesta sa fotografija – pogled ka Pančevačkom mostu, Petlja gde se ostavlja mnogo đubreta…
– Stupila sam u kontakt sa ljudima koji tamo žive, njima je to svakodnevica, nešto normalno. Napravila sam fotografije i bez ljudi ali se na njima takođe oseća prisustvo čoveka, kroz to đubre. Ispod Gazele se nalazi vodovodna cev koja izbacuje kanalizaciju u reku. To đubre izlazi a pored se gradi Beograd na vodi i toliko je blizu, i toliko je đubreta, ali ga niko ne primeti – pojašnjava Mojsilović.
Povodom emocija onih koji žive u ekološki opasnim sredinama, autorka je uočila da poseduju neku čudnu pomirenost sa tim.
– Kao da misle da prosto drugačije ne može, a ja mislim da može. Đubre je tu, ne možeš da ga ne vidiš, a opet, stalno svi kažu „tako je kod nas“. Na jednoj od fotografija nalazi se đubre na putu ka Adi ciganliji, koje se direktno vidi. Toliko se priča o tome, ali se vrlo malo radi, to su sitne stvari, može da se organizuje akcija da ljudi izađu da ga počiste – konstatovala je fotografkinja.
Upitana da li izložba može da prodrma ljude da se osveste, ona kaže da se nada da može.
– Ovo su realna mesta i realni ljudi koji žive pored nas, možda neko oseti kroz fotografiju nešto što će da utiče na njega, makar to bila jedna osoba, korak po korak – zaključila je Mojsilović.
Inspirisana njujorškom dreg scenom, fotografkinja Jelena Simeunović iskoristila je prošlomesečni Halloween event u Dragstoru – „Monster ball“, da napravi fotografije na temu dreg izvođača.
– Dreg je jedna simbioza svega, fotografisala sam analognom fotografijom jer ona adekvatnije prenosi osećanje osobe i atmosfere. Htela sam da predstavim beogradsku andergaund scenu koju većina ne vidi – kazala je autorka.
Cilj joj je bio, kako kaže, da prikaže spontanost, zabavnost, estetiku, ekstremni nastup izvođača, njihov veliki trud da naprave kostim kao i njihovo ulaganje u celokupnu sliku i performans.
Ona je primetila i da je u našoj zemlji homofobija utemeljena i duboka.
– Duboki su problemi sa kojima se srećemo i mislim da je fotografija vrsta medija koja može da komunicira, jer je jako jednostavna. Ljudi manje čitaju, a više gledaju. Želim da ljudi vide da je sve to bezazleno zabavno i da to nije nešto što može njih da ugrozi. Htela sam prikazom da nateram običnog čoveka, koji možda nema informaciju, da se zapita. Jer je ovo šou na nivou kabarea – pijasnila je Simeunović.
Pored pomenutih, svoje radove izložili su i umetnici Aleksandar Anđelković – fotografije na temu urbanih supkultura i Mihajlo Marković – fotografije na temu života romske zajednice.
Posle otvaranja izložbe u Kvaci je nastupio Pavle Mihailovic kvartet, koji, pored mladog beogradskog džezera, čine i eminentni muzičari Andreja Hristić na pijanu, Nikola Marković na basu i Miloš Grbatinić na bubnjevima.
Međutim, otvaranjem izložbe priča se ne zatvara, već će kao prateći program biti organizovane i tri tribine na temu radnih prava žena, dreg kulture i ekološke ugroženosti životnih sredina, 22, 23. i 24. novembra.
Učesnice tribine „Stvarnost koju ne vidiš – žene radnice u Srbiji“ biće Nađa Duhaček i Iva Parađanin. U tribini „Stvarnost koju ne vidiš – život u zagađenim sredinama“ učestvovaće Iva Marković i Vladimir Đurđević, a u tribini „Stvarnost koju ne vidiš – dreg kultura u Srbiji“ Dita von Bill i Dekadenca.
– Umetnost, pre svega dokumentarna fotografija je nešto putem čega se neposrednije dopire do ljudi, zato smo doveli ljude pred zid na kome je postavka koja nosi čitavu seriju priča – dodala je Marija Todorović iz Oblakodera i najavila da će se predstavljeni radovi naći i u online galeriji, uz još neke fotografije koje nisu ušle u uži izbor. Onlajn galerija će biti dostupna nakon završetka izložbe.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
