Gorana Raičević: Andrić i Crnjanski su živeli svoju reč 1Foto: Privatna arhiva

Dvojica najvećih srpskih pisaca 20. veka, Ivo Andrić i Miloš Crnjanski, kao da su sudbinski vezani za mesec oktobar.

Generacijama koje se dive njihovom besmrtnom delu određeni datumi u oktobru bude sećanja na njihove bogate i podsticajne ideje i misli, nastale u višedecenijskom burnom vremenu istorijskih previranja novoga doba.

Isprepletani između Andrića i Crnjanskog, oktobarski datumi srpsku kulturu i u ovoj godini simbolično podsećaju na ova dva pisca: 9. oktobra rođen je Ivo Andrić (Dolac kod Travnika, 1892), dok je samo godinu dana kasnije, 26. oktobra, rođen Miloš Crnjanski (Čongrad, 1893).

Da li je ipak sudbina ili slučaj, ne može se znati, ali je neverovatno da je na dan rođenja Crnjanskog, gotovo sedam decenija kasnije, 26. oktobra 1961, Ivo Andrić dobio “Nobelovu nagradu za književnost”.

Ukrštanje datuma u životima poznatih kod radoznalih budi zanimljive inspiracije; u nauci, pak, ono je efemernost, detalj koji upućuje na šire društvene, političke, kulturne, i ine koordinate vremena u kojem su se pojavili slavni ljudi poput Andrića i Crnjanskog.

Iz te naučne kreativnosti proistekle su i dve knjige koje poslednjih meseci izazivaju ogromnu pažnju. Reč je o monografskim studijama Gorane Raičević – “Agon i melanholija.

Život i delo Miloša Crnjanskog”, i “Dobra lepota. Andrićev svet” (obe u izdanju “Akademske knjige” iz Novog Sada) koje se prožimaju, otkrivajući i delo dva pisca, i istorijski kontekst u kojem su stvarali, ali i njihove intimne drame, neodumice i radosti. “Agon i melanholija.

Život i delo Miloša Crnjanskog” je knjiga koja je dobila i nagrade: “Laza Kostić” Sajma knjiga u Novom Sadu, “Medalju kulture”

KC Vojvodine “Miloš Crnjanski”, “Nikolaj Timčenko” iz Leskovca, i “Radio Beograda 2” – “Nikola Milošević”.

Gorana Raičević je redovna profesorka na Odseku za srpsku književnost “Filozofskog fakulteta” u Novom Sadu, gde predaje Književnost srpske moderne i Književnost srpske avangarde, poetike Miloša Crnjanskog i Ive Andrića, i Nove književne teorije.

Pored niza tekstova i knjiga posvećenih srpskoj književnosti (“Laza Lazarević: junak naših dana”, “Krotitelji sudbine: o Crnjanskom i Andriću”, “Komentari „Dnevnika o Čarnojeviću““, “Drugi svet: istorija, teorija, kritika”) prevela je sa engleskog jezika dela Nortropa Fraja “Anatomija kritike” i Artura Lavdžoja “Veliki lanac bića”.

* Vaše se mišljenje o književnoj avangardi razlikuje od drugih teoretičara?

– Teoretičari avangardne umetnosti u prvi plan stavljali su otklon od tradicije, pobunu, iskazanu na ekscesan, ekscentričan način koji je imao za cilj da privuče pažnju, da probudi uspavanu, i na stare sadržaje i forme naviknutu publiku.

“Prvi svetski rat”, ogromna razaranja i stradanja koja su zahvatila gotovo čitavo čovečanstvo, predstavljali su glavni impuls za posleratno rasplamsavanje avangardnih tendencija. Rat je ukazao na krhkost civilizacije i kulture, koja je izgledala kao tanki pokrivač, skrama, ispod koje lako ispliva destruktivna osobina ljudske prirode.

Ideološke podele koje su obeležile međuratnu književnu scenu nastale su zahvaljujući različitim odgovorima na pitanje da li tu promenu treba izvesti revolucijom, nasilnim društvenim prevratom, ili treba ići ka tome da se čovek promeni iznutra.

Po mom mišljenju, suština avangarde je u ideji da je potrebno promeniti čoveka i ljudsko društvo, kao i da umetnost, na ovaj ili onaj način, ima u toj promeni važnu, presudnu ulogu – ulogu prethodnice. Na taj način, umetnost je u različitim vidovima i stepenima ponovo postala angažovana, predratni esteticizam je prezren i zaboravljen.

Umesto da bude razumljiva samo odabranima, književnost i poeziju trebalo je vratiti običnim ljudima.

* I Andrića i Crnjanskog smatrate avangardnim piscima koji su uspeli da se izvuku iz stvaralačkog ćorsokaka drugih avangardista. Šta je njima avangarda značila?

– Iako ih danas posmatramo kao klasike, ne treba zaboraviti na to da su oba pisca stvarala na temeljima avangardne idejnosti i osećajnosti.

Njihovo delo, poetiku, nemoguće je razumeti ako zanemarimo tu činjenicu. Saznanje i osećanje da nisu usamljeni pojedinci već deo jedne veće zajednice, da su lična stradanja opštečovečanska, pomoglo im je da izađu iz posleratne melanholije i nihilizma i da kao pisci i stvaraoci krenu u neizvesnu avanturu ponovnog osvajanja smisla.

Obojica su u ratu doživeli transformaciju iz privatnog u političko biće: bezbrižni, lakomisleni, ambiciozni mladići, zarobljenici tela i egoističnih želja, pretvorili su se u pisce koji, kao i mnogi avangardni umetnici, favorizuju kolektivističku vrednost žrtve i žrtvovanja.

Svesni da su deo zajednice, opredeljuju se za delovanje, za život, uprkos pesimizmu i melanholiji. To što ovaj njihov stav nema obeležje samo pobunjeničkog gesta i fraze, to što su obojica uspeli u tome da svoje ideje i osećajnost izraze kroz priče o pojedinačnim ljudskim sudbinama u različitim istorijskim epohama, priče koje će se čitati dok god ima čitalaca, stvar je njihovog ličnog talenta, unutrašnjeg doživljajnog bogatstva izraženog u savršenoj, autentičnoj formi.

Zašto će Crnjanski i Andrić ostati, a drugi avangardni umetnici ne, to je pitanje vezano za tajnu umetničkog genija koja će ostati tajna zauvek. Predviđanje avangardista da će u budućnosti pisati svi, možda se danas ostvaruje, ali neće sve imati podjednaku umetničku vrednost. Kad je reč o talentu, tu nema demokratije.

* Iako naizgled drugačiji, pogled Andrića i Crnjanskog na svet se ipak podudara?

– Razlikuje ih nešto što bismo mogli da nazovemo sudbinom, ili životnim okolnostima, ali i način na koji su na te okolnosti odgovarali, što bismo mogli da vežemo za pitanje karaktera. (Ne treba odbaciti ideju o sudbini kao karakteru!) Obojica na početku iskazuju ličan odnos prema svetu, ratu i svojoj sudbini u njemu, Crnjanski u itačkoj lirici, Andrić u ekspresionističkim zapisima iz mariborskog zatvora.

Iako danas o njima mislimo kao o piscima-diplomatama, razlika u njihovom društvenom statusu bila je ogromna. Andrić je brzo napredovao kao činovnik ministarstva spoljnih poslova u isto vreme stekavši reputaciju uglednog pisca.

Crnjanskog su posle “Lirike Itake” kao svog prihvatili posleratni avangardni autori i mlada publika, ali već tada počinju osporavanja koja ukazuju na veliki jaz između “stare” i “nove” umetnosti, predratne i posleratne poetike i velikog sukoba koji obeležava književnu scenu u trećoj deceniji 20. veka.

Tu Crnjanski, inače “samo” gimnazijski profesor i novinar, stiče reputaciju razmaženog derišta srpske i jugoslovenske književnosti, koju će zadržati i kasnije kad, zbog svojih uverenja, zarati sa svim piscima, povodom polemike oko dominacije strane literature.

Takve sukobe, zahvaljujući svojoj uzdržanosti ali i realističkom prosedeu kojim je vrlo brzo zamenio ličnu poetsku emfazu, Andrić je izbegao, prihvatili su ga i stari autoriteti, doktorirao je, ušao u SKA. Ritam smenjivanja borbenosti-agona i melanholije kod Crnjanskog je očigledniji.

Ipak, bez obzira na to što je reč o dva različita stila – a samorazumljivo je da veliki pisci imaju svoj, neponovljiv stil – ima nešto što ih zbližava: a to je shvatanje života i umetnosti kao borbe za dostojanstvo pojedinca i zajednice. Iako su delovali u političkoj sferi, Crnjanski kao novinar, Andrić kao diplomata, mislim da ni jedan ni drugi nisu nikad imali stvarnu političku moć.

Pisali su, koliko su im to životne okolnosti dozvolile, to je bio način da se izbore sa zlom koje se nad njima nadvijalo.

* Koje su, pak, njihove literarne različitosti?

– Radi se pre svega o dva potpuno različita književna idiolekta koji imaju poreklo u različitim kulturnoistorijskim prostorima u koje je, kao u poznati i bliski im hronotop, situirana njihova proza, ali i u različitosti njihovog temperamenta.

Pogotovo u međuratnim romanima uočavan je kod Crnjanskog onaj „lirski faktor“ koji nisu nikad mogli da ospore ni Milan Bogdanović ni Marko Ristić, prijatelji koji će se prometnuti u njegove najveće ideološke neprijatelje, da bi u pitanje doveli njegove ideje ili čak sposobnost da ostvari dublje misaone uvide. Andrić je pisac mirnog tona, doterane, disciplinovano organizovane rečenice, toliko savršene da nam se čini da se njen ritam poklapa sa ritmom čitaočevog daha.

Dok je kod Crnjanskog lični, autobiografski sadržaj prepoznatljiviji i uočljiviji, Andrić je bio pisac koji je želeo da se kao ličnost ukloni iz svog dela. Međutim, iskustvo utamničenja u austrijskom zatvoru, prisutno je kako je to govorio Petar Džadžić, kao matična ćelija u njegovom opusu.

Razapetost između straha od reči i potrebe za rečju kao nesavršenim medijumom posredovanja istine, ali i kao umetničkim izrazom, pitanje „pogrešne reči“ i sudbine umetnika u autoritativnim društvima, to su neke od osnovnih preokupacija Andrićeve proze.

I jedan i drugi pisac erotsko i čulno u čoveku doživljavaju kao atavističke nagone koje, da bismo ostali ljudi, treba oplemeniti i sublimirati u stvaralašto i kulturu. Ima nešto paradoksalno u tome što su predratni autori istovremeno sa čulnim doživljajem sveta favorizovali kulturnog čoveka, Evropljanina, dok su i Andrić i Crnjanski, ali i drugi avangardisti, prirodnog čoveka pretpostavljali čoveku kulture, osporavajući istovremeno vrednost čulnosti, stremeći misaonom, eteričnom, bestelesnom.

* I Andrić i Crnjanski su rođeni u Austrougarskoj. Zašto taj detalj smatrate važnim?

– Postoji nešto u njihovoj mladosti („Žedni smo bili i željni svega“, kaže Andrić) što ih je obojicu vodilo ka jugoslovenskoj ideji, kao antipodu doživljaja Austrougarske države i nametnute germanske kulture kao arogantne, imperijalne i tuđe.

Vidljiva je kod Andrića snažna odbojnost prema nadmenosti, osobini, stavu koji jedan narod ili, kako se tada govorilo, jedna „rasa“ zauzima prema drugoj, kao i pojedinac, poslovično moćnik, prema drugom čoveku. To odsustvo čovečnosti u odnosima između kolektiva i pojedinaca uočava se u njegovom delu kao najveći greh i uzrok svakog zla.

* Obojica su bili dosledni jugoslovenskoj ideji, ali je njihovo jugoslovenstvo, kažete, bilo autentičnije od levičara tog vremena. U čemu?

– Novu jugoslovensku državu, uprkos svim nesavršenostima, smatrali su obojica svojom i kao dobri službenici nastojali su da doprinesu tome da se ona sačuva. Nisu oni branili nekakve svoje pozicije, nisu uostalom ni pripadali nekoj povlašćenoj klasi, brinuli su, marili za malog čoveka kojem je po njihovom uverenju moglo da bude bolje samo u svojoj državi.

To je staro pitanje koje se postavlja još od vremena Svetozara Markovića: šta je primarno, socijalno ili nacionalno oslobođenje?

I Crnjanski i Andrić verovali su da bolji socijalni položaj širokih slojeva može da se postigne samo u slobodnoj, slovenskoj državi kao brani, bedemu od tuđina i imperijalnih apetita moćnih naroda koji su Balkan doživljavali kao svoj resurs.

Sa druge strane imali smo „salonske komuniste“, građansku klasu sa klicom samodestrukcije u sebi, pomodno, „intelektualno“ i autistično levičarstvo.

* Ako je za Andrića „slovenski supstrat ono što povezuje verski razjedinjene narode u njegovoj Bosni“, šta je to što u njegovoj doktorskoj disertaciji „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“ neki bošnjački autori danas nalaze kao krunski dokaz Andrićevog navodnog animoziteta prema muslimanstvu?

– Andriću je bilo važno ono što nas povezuje i zbližava, on je video mostove među ljudima, a to je „slovenski supstrat“, ili mentalitet, ili nazovite to kako hoćete, isti jezik, želju da živimo na prostoru koji nam je zajednički, čovečno se ophodeći prema sunarodnicima drugih običaja i vera.

U disertaciji je napisao samo to da je kulturni razvitak u Bosni pod turskom vlašću bio zaustavljen. Teza o Andrićevom „antimuslimanstvu“ pripada jednom drugačijem diskursu koji nema mnogo veze sa porukama dela čiji je centralni motiv i simbol most.

* Oba su pisca osporavani, pre svega, politički. Crnjanski kao dobrovoljni izgnanik, Andrić kao politički oportunista. Za Milana Kašanina Andrić je navodno problematičan i moralni i ljudski lik. Čak je i rekao: „Služio bi on i đavola samo da je njemu dobro…“?

– Crnjanski nije bio dobrovoljni izgnanik, proteran je iz Rima gde je imao nameštenje u jugoslovenskoj ambasadi, kad je zemlja okupirana i rasparčana. Otišao je u Englesku koja je takođe stradala pod nemačkim bombama.

Nije ostao u fašističkoj Italiji niti je otišao u Hitlerovu Nemačku. U Londonu je ostao i posle rata jer se plašio za svoj život, s punim razlogom. Ipak, nije učestvovao u propagandnom ratu protiv novog režima u posleratnoj Jugoslaviji, postajući tako omražen i u emigrantskim krugovima. Otadžbina je za Crnjanskog uvek bila iznad ideologije. Andrić, opet, nije iskoristio priliku da rat provede mirno u neutralnoj Švajcarskoj već se vratio u okupirani Beograd.

Nije slučajno poslednja priča koju je objavio pred rat bila pripovetka “Čaša”, u kojoj se fra Petar seća amaneta svog mudrog duhovnog oca koji mu kaže da u belom svetu može biti i „kolaj i svaka ljepota“ ali da je sve to uzalud, jer „to nije njegova strana“. Biti sa svojim narodom, to je jedini program avangardnog pisca, ni herojstvo ni oportunizam već jedina prava sudbina.

* Crnjanski je, pak, doživeo da ga bivši prijatelj Marko Ristić u eseju „Tri mrtva pesnika“ simbolično ubije i kao ličnost i kao pisca, svrstavši ga čak „u red policijskih agenata šestojanuarskog režima“. Kakav je bio nacionalizam Miloša Crnjanskog?

– Crnjanski je želeo očuvanje jugoslovenske države i javno je između dva rata izražavao svoje antikomunističke stavove, između ostalog i zbog toga što su komunisti u svom programu zacrtali cilj da se ona razbije.

Isticao je žrtveni princip koji stoji u osnovi svakog kolektivizma, otuda i slobodarske ratove koji je vodila Srbija. Njegov nacionalizam bio je jugoslovenski i idealistički. Sa sve većim bujanjem separatističkih snaga, Crnjanski je, razočarano i uvređeno, posegnuo za „srpskim stanovištem“.

* Od 1934. do 1935. Crnjanski je uređivao časopis „Ideje“ koji su Marko Ristić i Miroslav Krleža nazivali fašističkim. U njemu je, međutim, Andrić dao svoj najlepši intervju. Šta je ključno što ukazuje na bliskost ideja Andrića i Crnjanskog?

– Ključna je ona Andrićeva rečenica u kojoj se kaže: „I dok nas traje mi ćemo u sebi deliti svet po tome na kojoj je ko strani bio i čime se zaklinjao 1914. godine“.

* Andrić je ovim umnogome objasnio političku poziciju glasila čiju je „dušu činio njegov prijatelj i pisac Miloš Crnjanski“. S obzirom na Krležinu i Ristićevu ocenu „Ideja“, da li se tim povodom i oglasio?

– Ne, Andrić nikada nije učestvovao u javnim polemikama.

* Koji su vaši glavni argumenti u odbrani obojice?

– Obojica su živeli svoju reč. A želja da pišu bio je njihov životni poziv. I životne odluke donosili u skladu sa tim osnovnim ciljem.

Kad sam završila knjigu “Agon i melanholija”, mogla sam da kažem da se Miloša Crnjanskog nikad nisam postidela. I Andrić je bio častan čovek, pisac čije je delo ukorenjeno u humanističke, opštečovečanske vrednosti.

* Postoji li zajednički imenitelj Ive Andrića i Miloša Crnjanskog?

– Mogla bih i ovde da ponovim da su živeli u skladu sa vrednostima utkanim u temelje njihovog dela.

Takođe, ispunili su svoju sudbinu, iskoristivši njene darove spram mogućnosti i prilika. To da će podvig stvaranja platiti ličnom srećom znali su i kad su na put polazili, jer su izabrali zavičaj u kojem se i „dram radosti dušom plaća“.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.