Veruje se da svetom kruži samo pet viceva, koji se kao lego kockice samo nadopunjavaju i nadograđuju. Međutim, suština njihove poruke – ukoliko reči još imaju nekakvu poruku – ostaje ista.
Jedan od tih viceva kaže da život u malim gradovima ima prednosti, jer čovek u njima, u proseku, ima posla s manje idiota.
Ovaj vic, ako je to uopšte vic, boluje od vrlo moderne boljke, zvane uopštavanje.
Jer, idioti su stvar koncentracije, odnosno gustine i kvaliteta sadržaja.
Količina tu ne igra veliku ulogu.
Ringo Star, kako sam ga zbog izgleda prozvao u podsvesti, pojavio se iznenada iza masivnog betonskog stuba na levelu B u segedinskoj Kori.
Nosio je crnu naci uniformu na čijoj poleđini je vrištao beli security.
Bio je mlad i upadljivo bled.
Trodnevna oštra bradica pojačavala je patetičan izraz tamnih očiju kojima su tanke srebrne naočari davale onaj lažni sjaj intelektualnosti. Ringo nije bio začuđen kad me je opazio.
Nije me pitao šta tražim toliko dugo među svim tim parkiranim automobilima i gomilom limenih tablica s brojevima, hrpom rampi i putokaza.
Bila je to zbilja šuma zbunjujućih signala.
Podigao sam glavu i pogledao u elektronski alarm na plafonu po kome je plazilo svetlo ispresecano metalnim roletnama misleći da me je uočio zahvaljujući kameri. Jer, bogu hvala, u to vreme još nam nisu ugrađivali čipove.
„Ne radi. Nikada nije ni uključena. Sve je ovde godinama u izgradnji. Uprskali su stvar sa izolacijom podzemnih voda. Arhitekta je predvideo dva metra debelu armiranu mrežu a oni su, radi uštede, postavili samo metar. I sad to propušta kao probušeno korito.“
Pokazuje mi betonski bunker u kome neprekidno kao poludeli žapci-mužjaci zuje nekakve mašine, verovatno brodske pumpe.
„Kad bi ovo prestalo da radi, za dvadeset četiri sata sve što se nalazi ovde bilo bi pod vodom. Prodavnice, butici, apoteke, kafići, restorani i dečje igraonice. Svi ti divni svetski brendovi. Ljudi, automobili, kontejneri. Ceo ovaj objekat. Ceo ovaj grad.“
Segedin se u potpunosti uklapa u moju omiljenu teoriju o malim potonulim gradovima, čiji se potmuli jecaji povremeno još čuju u noći punog meseca nad vodom.
Pre dve stotine godina varoš je uništila velika poplava. Čitav grad je tada potopljen.
Ne moramo da predviđamo stvari. Izgleda mi sasvim izvesno proročanstvo po kome će se „veliki povodanj“ uskoro ponoviti. Postoji taj kružni nasrtaj tragike u civilizaciju, ciklus o kome ne znamo ništa.
Znamo samo da u potopu, tačnije u tome kako se odvija propast zvana potop, postoji nešto užasavajuće za razliku od rušenja prilikom bombardovanja.
Kod bombi je jasno, ostaju ruševine, leševi ljudi i životinja, ali to je trag postojanja. Osim toga, tu je i mogućnost da se sve rekonstruiše.
Pomislio sam na Novi Sad. Grad na dnu Panonskog mora presvučen mahovinom. Kao i Seged.
Zbog toga su ti mali gradovi toliko mekani, kao vruć hleb, i zato ih, između ostalog, volim.Ali pripreme za apokaliptični potop su, sasvim je izvesno, izvršene mimo nas i voda se ko zna koliko već mreška pod našim nogama spremna da nam uđe u cipele. Potop može da počne svakog trena od bilo kog mesta, trga, kuće ili stana.
Potezom bilo kog čoveka. Namerom ili slučajnom greškom. Možda baš ovog s kojim pričam.
Pogledao sam ga pažljivije i tek tada primetio malu loptu na leđima. Moglo se reći da je posledica nepravilnog držanja tela. Ali ja sam znao o čemu je reč. I meni je polako rasla grba.
Autor je pripovedač, romansijer i aforističar čiji je novi roman Ne mogu svi da umru leti nedavno objavljen u izdanju Arhipelaga.
_________________________________________________
(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
