Hrana u književnosti: Ples oko vruće kaše 1FOTO Stanislav Milojković

Dva sata i dve kafe kasnije ni pod stolom sakriveni keksovi i čokoladice nisu više pomagali. Bile smo gladne. U takvim slučajevima smo obično pravile pauzu i odlazile kući kako bismo nešto pojele, ili smo jele suši, kebap ili picu.

Po pravilu bismo se razdvajale jer je, shodno našim različitim principima ishrane, to bilo najjednostavnije rešenje. Ovog puta, pak, nismo htele da prekinemo naš susret jer je svaka zbog negativnih dešavanja u svom životu pripremila po važan predlog u kom je, bar za sebe, videla izlaz.

Direktorka je prokomentarisala da bi najradije jela kod kuće, ali da će ovog puta napraviti izuzetak i da će naručiti nešto u Sette Fontane. Zatražile smo jelovnik. „Ko zna otkud nabavljuju svoje meso“, rekla sam, „sumnjičava sam. Verovatno nije BIO.“

„Ljudi preteruju s pričom o poreklu jela“, rekla je Maša. Direktorka nas je zamolila da preskočimo ovu raspravu, ali je već bilo prekasno. Maša i ja smo otpočele naš tradicionalni ples oko vruće kaše u koju smo već mnogo puta upale.

Dešavalo se da se posvađamo oko hrane i da se onda izbegavamo po čitav dan. Bio je to tipičan slučaj međusobnog opipavanja granica. Kad se radilo o hrani, Maša i ja smo bile plus i minus.

A kako smo tog dana bile gladne i nervozne, konflikt se rasplamsao sam od sebe. Hrana se ubrajala u malobrojne teme gde nismo bile istog mišljenja. Rekla sam da zdravlje na usta ulazi i da je zdrava ishrana moja religija. Rekla sam da ću uskoro svoju ishranu da prebacim na princip pet elemenata, i meso ću jesti samo iz slobodnog uzgoja malih uzgajivača. „Super“, rekla je Maša, „a neki ljudi nemaju ništa za jelo.“ Maša je bila mišljenja da je to čista perverzija toliko životne energije usmeriti na razmišljanje o hrani.

Odgovorila sam da je nepromišljena ishrana loša za sve. Bile smo gladne i svađale smo se. Direktorka se dosađivala jer smo ovaj razgovor već nekoliko puta vodile. „Kebap je skup u Beču“, rekla je, „u Berlinu košta upola manje.“

To je bio promišljen šahovski potez. Pre nego što smo Maša i ja, razdvojene u svađi, shvatile šta nam se uopšte desilo, Direktorki je pošlo za rukom da promeni temu i da otpočne propagandni govor o Berlinu. Čim smo shvatile šta se desilo, pokušale smo da se umešamo, ali nismo imale šanse. Mislila sam da će naš susret sad da izgubi na ozbiljnosti i zabrinula sam se da li ću uopšte uspeti da iznesem svoj ozbiljni predlog. Sve tri smo naručile tost sa šunkom i sirom.

Direktorka je rekla: „U Berlinu su ljudi otvoreniji. Tamo je sve jeftinije. Življe je. Berlin nije selo.“ „Berlin“, štektala je Direktorka pet minuta, bez pauze. A onda je Maši pošlo za rukom da kaže: „Jednom sam provela tri julske sedmice tamo, i svakog dana je padala kiša.“

„Odvratna klima“, potvrdila sam. Direktorka nas pritom nije slušala, kao što ni mi nismo slušale, već je kopala po svojim dokumentima za Blic sudbine. Odsutno sam piljila u tu hrpu koja je ležala ispred mene na stolu, i najednom mi se učinilo da sam među fotografijama kandidata videla i njenu sliku. Smračilo mi se pred očima kao da me neko udario po glavi: očigledno je sledila plan koji je bio sličan mom.

Pre nego što sam uspela išta da uradim (da prospem kafu po papirima?) ili da kažem (da je preduhitrim i da predstavim svoj predlog?), rekla je Maša, koja je takođe videla fotografiju: „Šta je to? To si ti? Daj to ‘vamo, ‘oću da vidim.“ Direktorka se zacrvenela. „To je moj sledeći predlog.“

Uvek smo snažno branile svoje stavove, ali što su godine više prolazile, utoliko su nam ubeđenja bivala slabila. Uvukle smo svoje bodlje. Nikad nismo ni bile pravi kaktusi, ali da ćemo tako brzo da se pretvorimo u mimoze ni mi same nismo očekivale. Šta je pošlo naopako?

Vremena su bila takva. Život u Beču je proticao u svojoj slatkoj posrednosti. Život u Berlinu je proticao u sebi svojstvenoj uređenosti. Život u Beogradu je, pak, proticao nekim apsurdnim kanalima. Kroz prozor smo videle Lili koja se očigledno vraćala istim putem.

„Pogledajte moj život“, rekla je Direktorka, nakon što je nekoliko fotografija poređala po hronološkom redu.

„1) Srećno i zdravo dete s malom zelenom mrljom na vratu.  2) Direktorka kao učenica.  3) Tinejdžerka s mnogo stila u novoj, crvenoj haljini.  4) Mlada žena u supermarketu u redu za ulje.  5) Mlada žena, svršenih studija, ispred autobusa u kom napušta svoju domovinu u potrazi za boljim životom.“ Na svakoj fotografiji je zelena kesica delovala malo većom nego na prethodnoj. Znala sam da to ne znači ništa dobro.“ 6) Fotografija sa veb stranice restorana Konoba: mlada žena sipa vino u ispoliranu čašu, gosti se raduju. Klik. Ne želim tako da završim! Mislim da zaslužujem da dobijem drugu šansu“, rekla je ona.

Prevod: Maria Glišić

(Iz romana Barbi Marković „Superherojke“, Arhipelag, Beograd, 2017)

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.