Foto: Stanislav Milojković

A gde je tu književnost i umetnost?

I jedno i drugo pismo. Oba čine srpsku kulturu bogatijom. Kad je reč i izdavaštvu, pravo je svakog pisca da bira pismo na kome će mu (nova) knjiga biti objavljena. Doduše, ne bih dela Svetog Save, despota Stefana Lazarevića, Vuka Karadžića, Njegoša, Branka Radičevića… štampao latinicom. Ukoliko bi ih neko i štampao tako, nisam za oporezivanje, kao što se može čuti. To je kao i s novinama. Oslobodio bih poreza sve novine, ćirilične i latinične, koje imaju poseban dodatak posvećen književnosti i umetnosti. I obrnuto.

Simon Simonović, Tanesi

Na kom pismu mislimo

Možda bi najjednostavniji, da li i najtačniji, odgovor na pitanje iz podnaslova bio: pišem i čitam ćirilicu, ali čitam i pišem na latinici. To ne znači da sam bilingvalan, ali znači da nisam isključiv i da su mi zabrinuti branioci nacionalnih vrednosti (Da li se ovo na latinici piše – branitelji, ili je to neko drugo značenje?) identični onima koji svoj kosmopolitizam porede s oblicima slova, a svoj patriotizam s dometima lične koristi.

Izdavači će reći da izdaju knjige na latinici zbog čitalaca iz regiona. Koliko ih je zaista, i u čemu se ovdašnja produkcija razlikuje od hrvatske ili bosanske, na primer? Ovo je besmislen i ekonomski zanemarljiv izgovor, kao i onaj da su knjige štampane latinicom zbog veličine slova, manjeg obima i zato što im je cena štampe niža. Da li im je niža i cena na tržištu? Nije. Očigledno, čak i tržište izgovora ima samo jeftinu robu. Svi se trude da liče na beli svet, svetske hitove naći ćete na svim okolnim jezicima, zašto ih uvoziti i kupovati na srpskom? Svaka bivša jugoslovenska republika ima bar jednog uvoznika književnosti – prepisivača naslova s evropskih i svetskih top-lista knjiga za mediokritete, domaćice, japije i morone. Odavde je moguće izvesti na druga tržišta samo nekoliko pisaca, mnogo je više onih koji misle da bi ih tamo negde kupovali samo da su im knjige štampane latinicom. Pa ih i štampaju tako, ali slabo ide sa slavom, previše joj idu u susret, s premalo poštovanja prema kulturi iz koje dolaze, ali i prema sebi, pre svega. Ko ne veruje, neka proveri koliko ovdašnjih pisaca ima ugovore za prevode na neki od susednih jezika ili obratno – mogu se izbrojati na prste jedne ruke, i jedni i drugi. Službeni glasnik objavljuje knjige i na latinici i na ćirilici, na ćirilici više. Da li smo zbog toga veliki izdavač? Ne, naravno. Veliki smo zato što objavljujemo dobre knjige, to je pravi odgovor.

Postojimo u duhu predaka, koji gradimo, održavamo i poštujemo odgovornošću prema potomcima. Ako su slova i grafostileme simboli tog duha, onda je sve u redu, ali ako su samo način koji bi trebalo da sakrije decenijsku nebrigu prema nasleđu, vladavinu mediokriteta i njihovih kulturtregera, onda su moje rezerve u pogledu uspeha poduhvata (sa)čuvanja ćirilice prilično velike. Pismo nije ideologija, a politički stavovi su stvar dogovora samo onda kad postoji razumevanje činjenice da su ovakva pitanja kraj, posledica jednog procesa kojeg smo postali svesni kad je sve uglavnom gotovo. Na početku tog procesa nacionalna kultura poistovećena je s prostaštvom, reakcionarnim tendencijama, kontrarevolucijom… a onda je ta ista politika nacionalnu kulturu pretvorila u instrument – batinu za nepoćudne. To ni veće kulture ne bi mogle da izdrže.

Lajoš Sabo u Optužnici protiv duha kaže: „Vavilon nije građevina, već proces srozavanja reči u termin“. Davne 1836. nemački naučnik Aleksandar fon Humbolt utvrdio je da svaki jezik poseduje unutrašwi jezički oblik, koji izražava zaseban svet Ljudi koji njime govore, što podrazumeva da nijedna reč u bilo kom jeziku nije istovetna reči u nekom drugom jeziku. Potpuno sam siguran da je najautentičniji oblik srpskog jezika ćirilica, ali da bi je bilo više, možda bi, za početak, trebalo povesti više računa o jeziku.

Zato neka sve ovo ne bude shvaćeno ni kao osuda, ni kao odbrana, već kao traženje prvobitne laži (proton pseudos). Na kraju svog traganja Bela Hamvaš je zapisao: „Svuda sam našao krizu, ali je svaka kriza ukazivala još dublje. Tamna tačka se nalazila još dalje, još dalje. Počinio sam karakteristično evropsku grešku, tražio sam tamnu tačku izvan sebe, iako je bila u meni…“

Petar V. Arbutina, Službeni glasnik

Ništa se ne nameće na silu

O eventualnom nestanku ćiriličnog pisma danas se često govori kao o jednoj od najvećih pretnji za gubitak srpskog nacionalnog identiteta. Drugu krajnost, pak, čine ljudi koji pokazuju krajnju nezainteresovanost za pitanje nestanka ovog pisma. Mi spadamo u onu središnju struju koja smatra da je ćirilično pismo svakako značajno obeležje naše, srpske tradicije, pismo koje obogaćuje našu pisanu kulturu, na kojem imamo mnoštvo književnih tragova koji nas dodatno definišu kao naciju – pismo koje je, na kraju krajeva, grafički lepo i prema kojem mnogi od nas gaje izvesne emocije. S druge strane, mi svakako ne smatramo da je ono jedini centar naše tradicije, niti da samo nekoliko etničkih simbola – po pravilu onih koji nas diferenciraju od kulturološki bliskih etnikuma s kojima smo u neprijateqstvu – čine jedino i ključno obeležje našeg kulturološkog, istorijskog i tradicionalnog bogatstva.

Zasad smo objavqivali knjige na latiničnom pismu, ali to nije naš isključivi stav, niti smatramo da po svaku cenu iz praktičnih razloga (dostupnost hrvatskom tržištu) treba zanemariti pismo koje obogaćuje i specifikuje naš nacionalni identitet. Umesto da samo jadikujemo nad propasti srpskog naroda, koja će se neminovno desiti ukoliko dođe do gubitka jednog od mnoštva srpskih obeležja, mi smatramo da treba dati sve od sebe da ćirilično pismo ne odumre, jer to zaista ne mora biti njegov neminovan ishod. Smatramo da je potrebno osmisliti programe koji će popularizovati ovo pismo – kao što je rad na regulisanju problema transkripcije ili promovisawe ideje o dvoazbučnosti kao izvesnom bogatstvu – ali ukoliko prirodni proces bude neumoljiv, onda ne treba nasilno nametati nešto što se iz određenih razloga pokazalo kao višak u kulturi. Mi svakako to ne bismo želeli, ali ni u tom slučaju to ne bi bio kraj sveta, jer je naš identitet opstao i nakon drugih gubitaka drugih obeležja koja su prošla nezapaženo, jer, eto, nisu naglašavala razliku između nas i suprotnih balkanskih naroda. Još jednom – zaista držimo palčeve našoj ćirilici, onako na jedan razuman i krajnje netendenciozan način.

Nađa Parandilović, Kontrast izdavaštvo

Logika na „liniji fronta“

Naše naslove uglavnom radimo na latinici, osim Linije fronta, koji za temu imaju srpsku golgotu u Prvom svetskom ratu, pa nam je tu ćirilica bila nešto kao logičan izbor.

Igor Marković, System Comics

Očuvanje regionalne zajednice

Budući da Izdavačko preduzeće Besna kobila uglavnom izdaje grafičke romane za koje postoji interesovanje u čitavom regionu bivše Jugoslavije, opredelili smo se za latinično pismo. Naš izbor pisma je prevashodno želja da sačuvamo duh regionalne strip zajednice koja je, i pored svega što nam se desilo, svojim velikim delom ostala jedinstvena.

Goran Lakićević, Besna kobila

I jedno i drugo

I ćirilica i latinica, i jedno i drugo. Ćirilica je tradicionalno srpsko pismo, ali latinica je već toliko ušla u upotrebu i veći deo sveta je koristi da nema nikakvog smisla sada pokušavati da se ta upotreba na neki način umanji ili da se trudimo da iskorenimo upotrebu latinice. S jedne strane ćirilica je tradicionalno pismo, s druge strane latinica je toliko dugo u upotrebi i iz praktičnih razloga tako treba i da ostane. Dakle, i jedno i drugo.

Borislav Pantić, Čarobna knjiga

Oba pisma važna

Naša kuća ne pravi značajnu razliku između ćirilice i latinice, smatramo da su oba pisma zvanična i podjednako važna. Ipak, pri donošenju odluke o uspostavljanju nove edicije za nešto mlađe čitaoce (mlađe osnovce), nije bilo mnogo dvoumljenja – rešili smo da se svi naslovi iz te edicije izdaju na ćirilici. Razlog je praktičan: osnovci se mnogo češće susreću s ćirilicom, što u udžbenicima što u lektiri, te smo želeli da im olakšamo čitanje. Otuda i stav da su oba pisma važna – jer oba i koristimo.

Jasmina Marković Karović, Urban Reads

Nastavlja se