Foto: Stanislav Milojković

I ćirilica i latinica

Kao profilisana izdavačka kuća, „Akademska knjiga“ objavljuje knjige iz različitih naučnih oblasti – društvenih i humanističkih nauka i prirodnih nauka, ali veoma važan segment naše izdavačke produkcije je umetnička književnost. Kad je reč o pismu, politika naše kuće je da ravnopravno budu zastupljena oba pisma, ćirilica i latinica. Koje ćemo pismo izabrati za određenu knjigu, zavisi od teme koja se u njoj obrađuje. Ako se u nekom delu proučava srpska nacionalna istorija ili nacionalna književnost i umetnost, obično tu knjigu štampamo na ćirilici. Ipak, nekad svesno odstupimo od tog pravila jer je važno da knjiga stigne do što većeg broja potencijalnih čitalaca. Tako stvaramo preduslove za bolju recepciju dela. Dobro osmišljenom izdavačkom politikom nastojimo da širimo znanje o našoj kulturi u regionu u kojem se govore isti ili slični jezici. Nije greh ako neki izdavač objavi „Seobe“ Miloša Crnjanskog na latinici i knjigu plasira u regionu, ili, ako omogući bibliotekama u Hrvatskoj ili Sloveniji da kupe knjigu o Ivi Andriću Žanete Đukić Perišić „Pisac i priča“, jer je objavljena na latinici.

Ne slažem se sa zagovornicima koji podržavaju da se sve knjige koje se objavljuju u Srbiji štampaju na ćirilici. Prvo se moramo zapitati šta bi srpska kultura dobila a šta izgubila takvom politikom? Izdavači koji ulažu ogromna finansijska sredstva u objavljivanje kapitalnih dela iz društvenih i humanističkih nauka, ako bi morali da objavljuju na ćirilici, izgubili bi jedan deo regionalnog tržišta, poslovali bi sa velikim gubitkom i ne bi imali više nikakav interes da ulažu u prevode i da štampaju knjige u tiražu ispod 300 primeraka. Posledice takve nakaradne politike bile bi pogubne za srpsku kulturu. Intelektualna čitalačka publika ne bi mogla čitati kapitalna dela svetskih autora na maternjem jeziku, već bi te knjige nabavljali preko „Amazona“ i čitali na engleskom ili nekom drugom jeziku. Sudeći na osnovu kampanje koja se trenutno vodi u državi, engleski jezik manje je štetan od „bratstva srpskog jezika i latinice“.

Koliko je važno pismo, isto toliko je važan i jezik. Ćirilica je nacionalno pismo i to niko ne osporava, ali pre skoro 100 godina i latinica je prihvaćena kao pismo koje koriste Srbi. Mnoge knjige u proteklih 100 godina napisane su i objavljene na latinici. Da li je sad došlo vreme da se njih odreknemo? Kad bi se očuvanjem i negovanjem srpskog jezika i ćirilice na pravi način bavilo Ministarstvo prosvete i nauke, nastavnici i profesori u školama, i kad bi poslenici koji se bave kulturnom politikom trošili svoju energiju na širenje srpske kulture i kulturnog nasleđa u regionu i svetu, slika o Srbiji i našem kulturnom identitetu bi bila mnogo prepoznatljivija i harmoničnija.

Bora Babić, Akademska knjiga

Apsolutno bizarno

Odgovor na ovo pitanje je i ćirilica i latinica, ne zato što sam kompromisima sklon, nego zato što je to odraz našeg jezika pisma i kulture. I ono što je najvažnije: demokratije izbora. „Geopoetika“ je dosad objavljivala većinski latinicu, ali imamo odgovor za to. On nema nikakve veze sa rodoljubljem, nepoštovanjem sopstvenog ćiriličnog pisma, već smo računali, a to nam se i događa, da knjige koje objavljujemo imaju uticaja i u drugim, novim državama bivše Jugoslavije, i one se, ovoliko ili onoliko, distribuišu i prodaju, i u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Makedoniji, delimično čak pomalo i u Sloveniji. Onda je izlišno da obrazlažem tu latinicu zbog toga. Moj komentar na ideju, pročitao sam strategiju, pročitao sam akcioni plan Ministarstva kulture, jeste da se ne slažem sa diktatom, jer to jeste diktat, da se izdavači maltene ucenjuju, na taj način što im se preti otkupom ubuduće, sa prednošću ćiriličnih izdanja. To je nedopustivo, iako profesor Brborić misli, u ime ne znam koje komisije, a tako i ministar, da to nije represivna nego optimistička, ili ne znam koji je izraz upotrebljen, mera. Ja mislim da je jednako negativna koliko i pozitivna zato što ne možemo mi, ljudi koji se bavimo pismom i jezikom, biti dovedeni u situaciju da neko u naše ime odlučuje o tome kako se i kome mi obraćamo. Šta to znači za izdavaštvo da će iduće godine nekvalitetne knjige koje su napisane ćirilicom biti a priori uzete u obzir za otkup, ili izvrsne knjige koje su štampane latiničnim pismom neće biti otkupljene. Dovoljno je to, to ne traži komentar, to je apsolutno bizarno.

Vladislav Bajac, Geopoetika

Na kom pismu je bolje da budemo nepismeni

Pitanje upotrebe ćirilice i latinice je definisano „Ustavom Republike Srbije“ i „Zakonom o službenoj upotrebi pisma“ – pisma su ravnopravna, a lična upotreba pitanje je ličnog izbora. Pošto se pitanje pisma vezuje za jezički identitet, a on neminovno za nacionalni identitet, upotreba ćirilice je, nažalost, postala dnevnopolitička jeftina tema kojom se uglavnom bave dušebrižnici. Zato je uobičajeno da kod nas o ćirilici, jeziku, identitetu, o kulturi uglavnom najviše govore oni koji zapravo ta pitanja problematizuju u neke druge svrhe. Latinica je u javnom životu svakako više u upotrebi, i potpuno je jasno zašto je tako. A s obzirom na stanje pismenosti kod nas, možda je bolje pitati se: na kom pismu je bolje da budemo nepismeni u ovoj meri u kojoj to jesmo, na ćirilici ili na latinici? Zalagati se deklarativno za bilo koje pismo za mene je pitanje forme na uštrb suštine: na uštrb znanja, obrazovanja, literature najviših umetničkih dometa i istinski vredne pisane reči.

Lidija Kusovac, Samizdat B92

Ćirilica i latinica ravnopravni

Od samog početka „Kreativni centar“ u svojim izdanjima ravnopravno koristi i ćiriličko i latiničko pismo. Kad je izbor pisma u pitanju, u procesu uredničkog rada na knjizi orijentišemo se prema uzrastu čitalaca, kao i prema zahtevima koje određena knjiga nameće. Kad je reč o knjigama namenjenim mlađem dečjem uzrastu, uglavnom se opredeljujemo za ćiriličko pismo. Smatramo da na taj način pružamo podršku početnom usvajanju slova ćirilice, a kasnije i razvijanju čitalačkih veština, posebno kod čitača početnika. Možda su najbolji primer za to naše edicije „Od čitanja se raste“ i „Hajde da čitamo“. Knjige iz tih serija štampane su ćirilicom i prilagođene su potrebama dece koja tek ovladavaju veštinom čitanja, te se odlikuju krupnijim slovima i većim proredom upravo da bi se olakšalo početno čitanje. Posebnu pažnju posvetili smo izboru ćiriličkih fontova u našim udžbenicima i radnim materijalima u okviru pripremnog predškolskog programa. Za potrebe „Bukvara“ za prvi razred osnovne škole kreirali smo nov ćirilički font, koji je u skladu sa standardizovanim ćiriličkim pismom.

Ćiriličko i latiničko pismo ravnopravno je zastupljeno u izdanjima za stariji uzrast čitalaca. Knjige namenjene tinejdžerima češće su štampane latinicom, no to opet zavisi od tipa izdanja. Kad su u pitanju romani, ponekad se opredeljujemo za latinicu zbog mogućnosti lakšeg predstavljanja naše produkcije i domaćih autora mladim čitaocima iz susednih zemalja. U drugim situacijama izbor pisma diktira sama sadržina izdanja. Kod nekih knjiga, poput priručnika koji uvodi decu u svet kompjutera, sadržaj uslovljava upotrebu latinice, ali brojni su i drugi primeri koji zahtevaju upotrebu tog pisma. Smatramo da je zastupljenost oba pisma u izdanjima „Kreativnog centra“ svakako prednost kojom raspolažemo.

Anđelka Ružić, Kreativni centar

Kome je jasno, jasno je

I ćirilica i latinica. Kome je jasno, ne treba mu objašnjavati. Kome nije, nijedno ga objašnjenje 2017. godine neće ubediti.

Marko Šelić Marčelo, Veseli četvrtak

Nastavlja se…