Ilhan Ersahin: Džez je sada na pravom putu

Nakon što je već svoje njujorške kolege odvodio u Tursku, došao je na uzvratnu ideju da i talentovane turske muzičare predstavi savremenom svetu radoznalog sluha, demonstrirajući upravo kroz svoj projekat „Istanbul Sessions“ to koliko samo nevidljivih virtuoznih majstora svojih instrumenata prebiva u onim delovima planete ka kojima obično ne upiremo pogled. Nakon ogromnog uspeha svog koncerta na prošlogodišnjem Beogradskom džez festivalu, Ilhan Ersahin ponovo je gost Doma omladine Beograda, u čijoj će sali Amerikana, u subotu, 1. decembra, sa izabranim domaćim i turskim muzičarima održati, nadamo se, samo prvi u budućem nizu kreativnih „Belgrade Sessions“ nastupa.

* Vaše originalno švedsko-tursko poreklo, ali i činjenica da živite u NJujorku i sarađujete sa turskim muzičarima u Istanbulu – čini vas zaista Građaninom sveta. Odakle toliko otvorenosti u vašoj ličnosti, da li ste tako vaspitavani u svojoj porodici i švedskom društvu? Ili su to ipak stvari individualnog izbora?

– Mislim da je sve pitanje izbora, ali smatram da su mi smer u životu svakako dali odrastanje u Švedskoj, uz tromesečno letovanje u Turskoj svake godine. Nekako sam oduvek znao da neću ostati u Švedskoj i Stokholmu celog života. Verujem da me je slušanje muzike od najranijih dana dovelo do toga da shvatim koliko želim da odem negde drugde, odnosno, da budem sasvim precizan – u NJujork. Mislim da su razlozi za to bili podjednako The Rolling Stones, Piter Toš, pa onda film kao što je „Ratnici podzemlja“, potom DŽek Keruak, Vorhol, kao i Lu Rid…

* Pitamo vas to zbog svih ovih naraslih nacionalnih, verskih i socijalnih tenzija svuda u svetu danas. Kako ih vi komentarišete? Ima li političkih, klasnih i etničkih podela među muzičarima i publikom? Kakva su vaša iskustva?

– Mnogo tenzija ima, zaista – mislim da su upravo to razlozi zašto sam pokrenuo „Nublu“ klub, sopstvenu izdavačku kuću, moj bend – generalno sam tražio svoj pravac u životu, zato što se i ja sam nigde ne uklapam. Istina je. U Švedskoj, Turskoj, čak i u NJujorku – ja se ne uklapam. Nije da se ne osećam dobro na svim tim mestima, nemojte me shvatiti pogrešno, ali moram da stvorim svoj lični prostor, jer nigde nemam utisak kao da stvarno pripadam. U Istanbulu, na primer, poznajem toliko puno ljudi i muzičara, i posebno onih koji vole moju muziku, ali u njihovim očima ja nisam turski muzičar. Ista stvar mi se dešava u Švedskoj – premda sam Šveđanin, mislim da me niko nikad nije video kao ‘švedskog’ muzičara. Slično je u NJujorku, u kome živim od svoje 25-e. To je komplikovan problem, i nekad sam bio stvarno tužan zbog svega toga, ali sada samom sebi kažem da ne treba o tome da razmišljam, već da samo radim svoju stvar. Ali, čak i u NJujorku, moram to da primetim, muzičari su podeljeni više nego ikad, postoji jedna vrsta segregacije. I mislim da je politička klima inspirisala takav razvoj situacije.

* Vaše muzičko obrazovanje je po svemu izvrsno, ali ko je baš ta ličnost na koju ste se pre svega ugledali i koja vam je utrla put do ovoga što ste kao umetnik postali sada?

– Hvala! Hmmm… moj prvi junak je bio Piter Toš, pa onda The Rolling Stones, potom Majls Dejvis i Koltrejn, pa tako redom… Imao sam sreću da u NJujorku sretnem mnoge legende džeza, sa kojima sam postao veoma dobar prijatelj – kao što je to DŽo Henderson, jedan od mojih omiljenih saksofonista – svojevremeno smo „visili“ zajedno kad pravi ‘ortaci’. Kad sam se preselio u NJujork 1989, radio sam osam godina kao pomoćni radnik u sjajnom džez klubu „Sweet Basil“, gde su svirali praktično svi koji su nešto značili na sceni. Tako da sam se tamo upoznao i ispričao sa svim značajnim džez muzičarima tog vremena, a ponekad sam imao priliku da neke od svojih heroja zamolim i za lekciju iz sviranja saksofona…

* Da li u vašoj muzičkoj ličnosti postoji međutim i nešto što bi se moglo objasniti kao isključiv rezultat vaših ličnih radoznalosti i vizije? Nešto kao samoukost?

– Moji projekti su uvek neka vrsta samoispitivanja. Doduše, čini mi se da sam u poslednje vreme bio prilično lenj i da pod hitno moram da napišem neku novu muziku – malo sam se više okrenuo improvizacijama, priznajem, što je sjajno i pomaže da se uho ‘namesti’, ali takođe je veliki izazov sesti za klavir i napisati pesmu. Osećam da će se baš to desiti u 2019.

* Vaši „Istanbulski Sešni“ su već legendarna činjenica u sadašnjici džeza – rado dakle kreativno komunicirate sa muzičarima iz udaljenih kultura, kao što će to biti i u subotu u Beogradu. Koje su koristi od takvih susreta?

– To je jednostavno zabava. O tome se u stvari radi. Kad putuješ negde, na primer u Beograd – i samo dođeš i odsviraš koncert – to je onda prosto tek jedan nastup više, što nama i publici pruža zapravo manje od onog što mi stvarno možemo da ponudimo. Međutim, ako pozovemo ljude na binu, malo se pre i posle koncerta zajedno zabavimo i popijemo neko piće sa novim poznanicima i kolegama, onda to postaje veče za pamćenje. Vrlo jednostavno. Da budem iskren, zbog toga su mi mnogi ‘novi’ džez bendovi dosadni – rade istu staru stvar opet i iznova. Većina tih momaka svira previše nota, tako da je potpuno svejedno kakva je to pesma i u kom su stilu, oni sviraju stalno isto.

* Pamtite li možda i neku saradnju koja vam nikako nije polazila za rukom?

– Baš i ne, nemam takvih negativnih iskustava. Čini mi se da moje saradnje uvek uspevaju. Možda nema uvek prave atmosfere i onog neophodnog elektriciteta noći (smeh).

* Konačno, šta je po vama džez muzika danas i kojim se sve pravcima zaputila ka budućnosti? Koji bi – između svih ponuđenih mogućnosti – bio onaj vaš pravac?

– Nastaviću da radim ono što već radim i pokušaću da napravim i neku novu muziku – sledećih meseci planiram da snimim album sa mojim prijateljem DJ Oceanvs Orientalis, te da stvorimo dakle jednu stvarno ‘cool’ plesnu ploču. Potom ću napraviti nove snimke sa svojom grupom „Wax Poetic“, ovaj put sa raznim pevačima, pravi njujorški zvuk. Nastavljam dabome rad i sa „Istanbul Sessions“, kao i „Nublu Orkestrom“. Što se džeza tiče, mislim da je on sada na pravom putu, jer su mnogi mladi muzičari odrasli okruženi raznovrsnom muzikom – džez je postao mnogo slobodoumniji, u poređenju sa onim kakav je bio pre 20 godina.