Foto: Pixabay/F1Digitals
Nedavno smo se oprostili Dankom Alimpićem, jednom od plemenitih priroda kakve nemamo priliku da često upoznajemo i srećemo u stvarnom životu.
Danko je bio zaljubljenik i poštovalac knjige. On je svima kojima su knjige značile i bile važne, koji su mu bili bliski i koje je poznavao bezrezervno pomagao na način na koji je on tada mogao i koji mu je stajao na raspolaganju. Danas su među njima akademici, direktori instituta, izdavači, afirmisani istoričari i novinari.
Danko se pojavio devedesetih godina u životima beogradskih intelektualaca, mahom istoričara, ali i novinara, političara i političkih aktivista.
Rođen i socijalizovan u drugoj, nemačkoj kulturi, s dobrostojećim i rodoljubivim roditeljima – lekarima, Danka je privukao zov poteškoća, izolacije i stigme koje je tada trpela njegova prvobitna domovina, ali još više privučen instinktom da treba pomoći slabijem i onome koji trpi. Zbog toga je upisao studije istorije. Ali, ostao je dobro integrisan u nemački i evropski intelektualni i kulturni život.
To je bilo vreme kada beogradski profesori zbog opštih sankcija nisu mogli da dobiju ni vize za izlazak van granica, a tek ne pozive ili stipendije za duže ili kraće boravke na stranim fakultetima i univerzitetima. Upravo u probijanju tih „kulturnih“ sankcija, Danko je bio neumoran, uporan, tvrdoglav i širokogrud.
Obezbeđivao je višemesečne i godišnje stipendije za mlađe i srednje generacije istoričara i novinara, pozive za učešće na konferencijama, agitovao za snažniji intelektualni aktivizam beogradske i srpske društvene i humanističke inteligencije u suočavanju sa opštom međunarodnom stigmom.
Kuća njegovih roditelja u Braunšvajgu, koji takođe nisu oklevali da se nađu pri ruci u ovom naporu, bila je otvorena za svakoga iz Srbije ko se našao na nekom od tih putovanja koje je Danko pripremio i organizovao.
Da bi to uopšte bilo mogućno, donosio je sa svakog svog putovanja pune kofere i prtljage najnovijih knjiga i najaktuelnije literature o međunarodnim, diplomatskim i istorijskim temama, a posebno o rastućoj produkciji koja je razmatrala, analizirala i ocenjivala događaje u Jugoslaviji.
Bilo je teško naći napisanu stvar za koju Danko nije znao. Danko je, doista, tada bio „prozor u svet“ za sve koji su želeli da se obaveste o međunarodnim aspektima jugoslovenskih događaja, ali i o onome šta se događalo u svetu.
On sam, zahvaljujući podršci jednog od vodećih nemačkih novinara, urednika nemačkog nedeljnika „Die Zeit“, Mihaela Tumana, objavljivao je brojne tekstove u kojim je pokušavao da koriguje do tada pretežnu sliku sliku o ratnim događajima u Jugoslaviji i Srbiji. Njega je posebno opsedalo pitanje „kolektivne krivice“.
Živeći u Nemačkoj, znao je kako se razvija, neguje i održava slika kolektivne krivice nacija i pokušavao je da na vreme ukaže na procese koji će kasnije godinama da opterećuju unutrašnju politiku i međunarodni položaj Srbije.
Napustio nas je iznenadno, ali je ostao primer dobre strane ljudske prirode.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
