Foto Miroslav DragojevićMa koga podrazumevali pod tim „svi mi“, reakcije na smrt feministkinje Slavenke Drakulić pokazuju da u svim delovima bivše nam, a za mene zauvek jedine moje, domovine ljudi shvataju veličinu ove nepokolebljive i nepotkupljive borkinje za prava žena.
Posle dugog vremena feministkinje bivše Jugoslavije se, rečima Vesne Pusić, jedne od nas, opraštaju od drugarice i uzora za sva vremena u sali Vatroslava Lisinskog.
Od prognanice Slavenka Drakulić se popela na pijedestal nacionalne veličine.
Sa šesnaest godina se otisnula u svet – nije pristala da sledi tada uobičajene roditeljske upute.
Čuvala je decu po Evropi i razmišljala.
Nikada stranputicom, samo radom i upornošću.
Umela je da voli.
Poznavala sam njenog prvog muža, šarmera bez premca, ali mu ona nije opraštala što Balkanke najčešće otrpe.
Njene analize života žena koje su ostavile traga u našim životima – Mileve Marić Ajnštajn, Dore Mar, Fride Kalo – bile su traganje za usudom koji je pratio talentovane i hrabre žene, razotkrivanje načina porobljavanja žena.
Deo tog usuda je i Slavenkin život.
Znala je koliki je bol trpela Frida Kalo.
Znala je sa kakvom osionošću muškarci prisvajaju naša znanja, osećajnost, ideje.
U vremenu kada se smatralo da je u redu da klasno bude ispred rodnog, Slavenka se pobunila.
„Smrtni gresi feminizma“ bili su prvi feministički udžbenik u Jugoslaviji.
Sve važi i danas.
Sa poluvekovne distance jasno je da su problemi rodnog poretka dublji i trajniji i da ih je uvek vladajući patrijarhat sa namerom potiskivao.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
