INTERVJU Dragan Jovićević, urednik kulture u Radaru i autor „Toplog filma“: Film traži da se odreknete mnogo toga, papir i dalje trpi sve

Ovde je taj poljubac, tradicionalni način pozdravljanja svojstvenog vremenu o kome govori, dok će niz inserata koji slede, moglo bi se reći, iznenaditi i mnoge poznavaoce sedme umetnosti, ne samo obimom, nego i različitim interpretacijama ovog fenomena, njegovim mestom u kinematografiji a pre svega u društvenoj recepciji.

Da to ne bude samo puka reistorizacija, Jovićević je celu priču učinio uzbudljivom uključivši igrane delove u kojima dvojica mladih glumaca, istražujući prisustvo i značenje kvir likova u istoriji jugoslovenske i naše kinematografije, ujedno pripremaju i svoje filmske uloge na zadatu temu.

„Topli film“ će beogradska publika premijerno videti na ovogodišnjem Beldoksu, a prethodno, ovo ostvarenje je imalo svoju uspešnu svetsku premijeru u okviru zvaničnog programa Međunarodnog festivala u Solunu.

Čime ste bili podstaknuti da se bavite temom kvir odnosa u jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji?

– U više navrata sam se bavio reistorizacijom kinematografije, odnosno sagledavanjem njenih različitih faza iz specifičnih tematskih uglova. Tako sam pre deset godina napisao knjigu „Izgubljeni svetovi srpskog filma fantastike“ sa Jovanom Ristićem, koja se bavila fantastikom u jugoslovenskom i srpskom filmu. Dve godine kasnije odbranio sam doktorat na FDU na temu žanrovske reistorizacije, što je 2021. takođe bilo pretočeno u knjigu pod naslovom „Nacija, žanr“. Kako i sam naslov kaže, tu me je zanimalo na koji način su se s formiranjem države, nakon devedesetih, formirali „nacionalni žanrovi“. Tema kvira je logičan nastavak tog niza. Nije da sam se prvi njome bavio – mnogi istoričari i teoretičari su registrovali fenomen „kvira“ na filmu, u najširem tumačenju njegovog značenja, od početaka kinematografije na ovim prostorima do danas. Razlika je samo bila u tome što sam se osetio spremnim i zrelim da, umesto knjige ili naučnog rada, sada snimim film. A i zasiti se čovek vremenom rada na istim formama i uvek traži nove izazove. Naravno, „Toplog filma“ apsolutno ne bi bilo da nisam imao podršku male ekipe ljudi koja je uložila veliki trud da jedan ovako specifičan film ugleda mrak bioskopske sale. Na prvom mestu Nataša Pavlović, koja je najpre kao producent a zatim i kao montažerka filma na pravi način iznela ovako složen projekat, ali i moj „jezik“ kritičara usmerila ka filmskom stvaraocu.

Budući da u filmu imate zaista veliki broj različitih sagovornika – reditelji, glumci, teoretičari, kako su oni reagovali kada ste im kazali kojom ste temom naumili da se bavite?

– Nikada neću naći dovoljno reči zahvalnosti za svakog od njih pojedinačno, što su tako srdačno i motivisano prihvatili učešće u filmu. Reditelji poput Želimira Žilnika, Srđana Dragojevića, Stevana Filipovića, Milice Tomović ili Mladena Đorđevića pričaju o svojim radovima i različitim iskustvima, glumci Miloš Timotijević i Goran Jevtić govore o lošim stranama kojima su oni ili njihove kolege izložene prihvatanjem LGBT uloga, čuveni „šok-koridorci“ Nenad Bekvalac i Aleksandar Radivojević interpretiraju fenomen na njima svojstven način, kao i scenarista Jovan Marković, a aktivista i producent filma Predrag Azdejković podseća na opasnosti kojima su seksualne manjine u našem društvu izložene. Teoretičari Saša Radojević i Nebojša Jovanović otkrivaju neverovatne, dosad nepoznate, kvir kutke u jugoslovenskoj kinematografiji. „Topli film“ je ujedno i poslednje filmsko pojavljivanje Milana Jelića koji se toliko radovao ovom projektu ali, eto, nije ga dočekao. I jasno vam je da su svi oni mnogo više govorili od onoga što je ušlo u film. I to je možda ključna razlika u pisanju knjige i rada na filmu. Film traži da se odreknete mnogo toga. Možda čak i nekih najboljih delova koje ste snimili. Papir i dalje trpi sve.

Pitanje kvir odnosa je po sebi delikatno a kada se njime bavite kroz kreaciju to podrazumeva i vašu i izloženost aktera filma. Koji su za vas bili najizazovniji momenti tokom procesa rada na „Toplom filmu“?

– Desila se ta čudna situacija kada nas je, već po objavljivanju informacije da je projekat tek podržan na konkursu Filmskog centra Srbije, jedan tabloid napao kako širimo „vulgarnu pedersku propagandu“! Taj tekst je sadržavao sve ono što moj scenario u tom trenutku nije bio. Još luđe, mnogi „pouzdani“ državni tumači naše svakodnevnice već su imali svoje mišljenje o filmu, a da u tom trenutku još ni ja nisam znao o čemu će tačno ovaj dokumentarac biti! I nismo mogli a da tu bizarnu situaciju ne stavimo na sam početak filma. To je bilo 2018. godine. Sada, šest godina kasnije, želim da verujem da se ipak nešto promenilo. Želim da verujem da će ljudi pogledati film u kome se pitanje seksualnih identiteta tretira kao fenomen kroz filmove koji već čine jednu kinematografiju. Ali, opet, niko od nas ne može ni da pretpostavi kakva bi reakcija mogla biti. Jer mi smo kao društvo potpuno potonuli. Mržnja je svuda oko nas, a njeni sejači sede na najvišim državnim vrhovima. Gledali smo, i to ne jednom, kako se po intelektualcima, glumcima ili najobičnijim pojedincima posipaju salve uvreda direktno iz parlamenta, a da pravog povoda zapravo i nema.

Posebno ste u izazovnu, takoreći eksperimentalnu, situaciju stavili dvojicu mladih glumaca Đorđa Galina i Đorđa Mišina. Zašto ste izabrali ovakav pristup?

– Istražujući temu, uvideo sam da su najviše problema na filmu imali upravo glumci zbog prihvatanja „kvir“ uloga, posebno u novije vreme u kome se zapatila ta svekolika mržnja, i samo je pitanje prema kome će ona biti usmerena. Određeni mediji se posebno trude da „crtaju mete“ na čela onih koji se razlikuju. Tako sam došao do činjenice da su mnogi glumci odbijali uloge koje mogu da ih „obeleže“ kao nepodobne, i nisu prihvatali poslove da se njihova imena ne bi „razvlačila“ po štampi. I upravo je ta činjenica odredila da „Topli film“ bude doku-fikcija. Tu dilemu prihvatiti kvir ulogu na samom početku karijere, stavljamo pred dvojicu mladih glumaca kao izazov za njihovu igru, koju zatim pratimo tokom čitavog filma.

Kako ste birali glumce, šta je presudilo da izaberete dvojicu Đorđa?

– Đorđe Mišina i Đorđe Galić pokazali su se dovoljno različitim a opet dovoljno radoznalim da sama tema može da ih zaintrigira i da mogu da je iznesu do kraja. Kada su došli na kasting bili su na počecima studija, a do kraja produkcije obojica su već izgradila divne karijere. I mnogo sam srećan što sam svih ovih godina pratio njihov razvoj, kao što su i oni tako svesrdno učestvovali u kreiranju filma. Tokom rada na dokumentarcu obojica su prihvatali uloge kvir likova bez dvoumljenja, pa tako Mišina sa mnogo topline igra gej momka u popularnoj drami „Azbuka našeg života“, dok Galić krajnje autentično pristupa liku čoveka koji prolazi pakao zbog svoje seksualne orijentacije u predstavi „Ljubavna priča“, između ostalog.

Impozantan je broj filmova u kojima postoje ili figuriraju kvir zapleti. Do kakvih ste uvida došli proučavajući tu obimnu građu u kontekstu reakcija publike i društva nekad i sada?

– Trudili smo se da čitav film prati tu liniju društvenih promena spram onoga što je donosila kinematografija. U “Toplom filmu” rekonstruišemo fenomen koristeći 37 naslova iz jugoslovenske i srpske kinematografije i to jeste impozantan broj kako ste i sami primetili. Svi ti naslovi nedvosmisleno govore o mentalnom stanju nacije u trenucima kada su nastajali, govore o mentalitetu našeg područja, ali i o tome koliko smo nekada bili moderno društvo okrenuto svetu, a sada zatvorena zajednica koja je prinuđena da preživljava u jednom sumanutom vremenu. Sva ova društvena erozija koja je očito nezaustavljiva, meni je posebno dramatična kada je sagledavamo iz perspektive filmskih dela.

Na Martovskom festivalu biće prikazan i kratki animirani film „Fakelook“ čiji ste producent. O čemu se radi?
– Čudno je to, radite filmove dugo, ne znate kakva će njihova sudbina biti, a onda se pojave u razmaku od samo tri nedelje i to na dva značajna festivala! Autor Duško Pašić je s filmom „Fakelook“ pristupio neobrađenoj temi u srpskoj animaciji – ljubavnoj priči o dvoje mladih ljudi sa invaliditetom. „Fakelook“ je zapravo prvi izdanak moje produkcije Grajfer, koja jednim delom potpisuje i „Topli film“, a koju sam osnovao sa idejom podrške takozvanim manjinskim, angažovanim temama.

Bili ste urednik rubrike kultura u Danasu, bivšem NIN-u i sada u Radaru. Kakva je pozicija kulture u medijima?

– U ovom vihoru od vremena, teme iz oblasti kulture skrajnute su ponekad do besmisla. Pitanje je i šta se sve i na koji način podvodi kao „kultura“. Kome se ona obraća? Na koji način danas klasični mediji formiraju publiku, ukuse i trendove? Koliko je kultura i dalje isključivo „elitistička“ i da li treba takva da ostane? Kakav je položaj kritike i zašto sve manje zanima publiku, posebno mlade naraštaje… To su pitanja koje kolege iz kulture i ja često postavljamo jedni drugima. Na žalost, najčešće ta pitanja i ostanu samo među nama.

Od  Žilnikove “Marble Ass”, andergraund filmske kvir operete, do pučke komedije “Ćao, inspektore”

Koja su za vas top tri filma iz naše kinematografije revolucionarna u načinu tretiranja kvir odnosa i zašto?
– Tokom rada na “Toplom filmu”, ja sam se vezao za sve naslove koje u njemu obrađujem. Iako svestan da neki od njih i nisu u filmskom smislu kvalitetni, iznalaženje načina mnogih autora da pristupe različitim tretmanima kvir likova u različitim vremenskim kontekstima prosto je na mene ostavljalo snažan utisak. I za svaki film sam pomislio kako je neverovatno da je baš u toj godini nastao! I dalje me impresionira činjenica da je usred rata devedesetih Žilnik snimio “Marble Ass”, tu andergraund filmsku kvir operetu. Svaki put se oduševim kada gledam “Bubašintera” Milana Jelića, tako subverzivan u izrazu, a nastao je početkom sedamdesetih. Iznenadi me i “Ćao, inspektore” koji, iako pučka komedija snimana da bi ismejavala kvir likove, zapravo na vrlo zabavan način parodirala neke tada filmske trendove. Teško mi je da napravim bilo kakvu listu, jer svaki od filmova je tema za sebe.