foto BFIPank mi je dao snagu da počnem da se krećem po sceni bez straha. Pank je stav. Kao i pokušaj da se izraziš onim što imaš, a to je uglavnom tvoje telo, tvoja energija, plamen koji gori. Kada sam bio pevač u pank bendu, shvatio sam da radim to više svojim telesnim prisustvom, nego glasom. Od toga sam krenuo i čak i danas mislim da je držanje, stav, prisustvo izvođača mnogo važnije od njegovih ili njenih postupaka.
Ali, ja ovo shvatam ozbiljno i na anatomskom nivou: vaš stav menja vaše telo i dizajn vaše igre, stvara okruženje u kojem nove mogućnosti imaju priliku da se otvore. Inače, moji počeci i samouka hrabrost su me vodili do veoma metodičnog rada u kom ništa nije slučajno – kaže u razgovor za Danas poznati italijanski koreograf i izvođač Mikele di Stefano, osnivač prestižne trupe MK.
Njegova u Italiji nagrađivana savremena verzija baleta Ludviga Minsuka “Bajadera” gostuje na 20. Beogradskom festivalu igre u izvođenju firentinskog Novog baleta Toskane.
Mnogi baletski klasici doživeli su savremena “čitanja”, od “Žizele” u verziji Dade Masile i Akrama Kana, “Labudovog jezera” Aleksandra Ekmana, Mari Šuinar, Marka Gekea… do “Don Kihota”, za koji je muziku takođe pisao Ludvig Minkus. Šta Vas je privuklo da radite „Bajaderu“ – Minkusova muzika, libreto – uvek zavodljivo mistično putovanje kroz staru Indiju ili velika koreografska i igračka prošlost ovog pre svega ruskog klasičnog baleta?
– Ovaj komad je rađen kao porudžbina umetničke direktorke Baleta Toskane Kristine Bozolini. Ona poznaje moj rad i osećala je da mogu da unesem nešto novo, možda zbog mog ranijeg interesovanja za kategoriju ‘egzotičnog’. Kada sam ponovo gledao ovaj balet, zapanjio me je treći čin, to hrabro, minimalističko, apstraktno izvođenje koje nije bilo mnogo povezano sa kaskadom orijentalnih slika koje sam očekivao. Klasična dela su uvek opasna, jer tu publika ima svoja očekivanja, a ovo delo i njegov treći čin uživaju ogromno poštovanje baletske publike. Nedodirljiv momenat. Ipak, bio sam radoznao da dublje istražim to formalno savršenstvo, pa sam odlučio da svoje napore koncentrišem isključivo na to. Tu predstavu sam gledao “kliničkim“ okom, jer sam već znao da ne želim da se mešam u sadržaj njene dramaturgije. Tražio sam nešto apstraktnije i čistije, a kada je došao treći čin, pronašao sam ono što sam i tražio… Treći čin je zaista psihodelični san, vizija izazvana izmenjenim stanjem glavnog lika, tako da sam se osetio snažnim da istražujem dublje tu viziju kako bih oslobodio drugačiju dinamiku tela.
Kakvo je Vaše “Kraljevstvo senki”?
– Dosledan deo rada na ovom projektu se desio tokom kovida, dolazili smo i odlazili smo tokom nedelja izolacije i zabrana. Naravno, to je uticalo na sve nas, čega smo bili manje ili više svesni. Međutim, postojao je precizan osećaj da se prisustvo tela mora preispitati, da bi ponovo mogli da budemo blizu jedni drugih. Naša čula su bila na oprezu, blizina je postala veoma značajna činjenica. Kao da je svaka usamljena figura u urbanom pejzažu povratila svoju moćnu auru, čekajući susret. Kad slučajno sretnete divlju životinju u šumi, desi se nešto veoma misteriozno, a moje “Kraljevstvo senki” je mesto gde telo čeka da se transformiše svakim novim susretom.
Zapadna baletska scena „Bajaderu“ je upoznala prvi put u Londonu pre 60 godina zahvaljujući upravo „Kraljevstvu senki“ u produkciji Rudolfa Nurejeva, koji je broj balerina sa 32 smanjio na 24. Šta se događa u Vašoj koreografiji u kojoj nastupa 12 igrača?
– Na neki način, “Kraljevstvo senki” smatram kristalom sa vrlo malo konstitutivnih elemenata koji su u stanju da reflektuju određeno precizno svetlo. Uzeo sam ove elemente, sveo ih na njihovu srž i sastavio ih na različite načine, da reflektuju ‘različita svetla’ koja bi takođe mogla da rezonuju sa misterioznim, psihodeličnim mirom te kreacije. Mislim da to dobro funkcioniše, jer naposletku, ono što vidite u originalnom delu je okupljanje sinhronih solo deonica, kako bi se postigao moćan aranžman. Kompozicija. To je takođe nešto što se veoma jasno dešava i u mojoj koreografiji, uprkos obilju haosa koji sam želeo da stvorim. Volim da koristim jednostavna sredstva za prikaz složenosti, pa se nisam plašio da imam samo dvanaest igrača. Manje je uvek više, a za savremenu trupu i autore dvanaest je veliki broj.
”Bajaderu” izvodi Novi balet Toskane, koliko je za koreografa važno da upoznaje novim igračima, novim kompanijama, novim ljudima?
– Volim igrače i taj bezimeni višak koji im oblikuje dušu… Volim da to vidim na delu, za mene je to moćan čin za temelj koji može promeniti svet i sredinu u kojoj živimo. Imam veoma dobar odnos sa igračima Baleta Toskane. Bili su tako velikodušni prema meni, nikada se nisu štedeli, čak ni kada su morali da se prilagode novim koordinatama. Znate, zanimljiva je činjenica da je treći čin “Bajadere” naknadno dodat originalnoj koreografiji Marijusa Petiaa, u koji je uključio učenike kompanije kako bi istakao taj bezimeni višak o kome sam govorio.
Vaša trupa MK 2003. bila je jedna od pet internacionalnih kompanija kojima je posvećena knjiga „Corpo Sottile, pogled na novu evropsku koreografiju“. Koliko je teško danas držati korak u umetničkoj inovativnosti kad je reč o savremenoj igri – izvođenju, koreografiji, istraživanju zvuka?
– Pa, radim ovo jer imam šta da istražujem, jer me uzbuđuje da radim sa telom i sa ljudima, jer je verovatno moj jedini talenat da razumem telo u pokretu i volim da vodim sa njim zanimljive razgovore. Tako da ću nastaviti dokle god je ovaj razgovor živ, bez obzira na širi kulturni i ekonomski kontekst koji bi mogao da naglasi druga pitanja. Zaista verujem da je igra neverovatno sredstvo za razumevanje našeg sveta i osećam da čak i kada tržište krene u drugim pravcima, savremena igra poseduje autoritet da se bavi sadašnjošću. Ko bi mogao bolje od igrača da razume gde ide ovo društvo vođeno algoritmom?
Šta mislite o baletu i sceni igre u Evropi – koliko je igraču teško da pronađe svoj put i kakva kreativnost čini jednog koreografa?
– Ovo su veoma složena pitanja koja podrazumevaju širu analizu odnosa između kulturne politike i ekonomske pozadine. Da napravim sintezu – verujem u igru i performans i mislim da je to dragocen način da podelimo i prenosimo misli o svetu u kom živimo. Ja ga uvek osećam kao živu scenu i uvek vidim borbu sa kojom ta scena mora da se nosi. Igra je ekološka, mora se širiti. Isto važi i za igrače – to je težak put, ali šta drugo možete da radite? Morate da igrate i transformišete svoj svet. Što se tiče poslednjeg pitanja o koreografima, zaista ne znam, možda je to samo hrabrost.
Autoritet izvan sistema
Vaša ”Bajadera” nagrađena je prestižnom nagradom časopisa Danza & Danza za najbolju italijansku savremenu produkciju 2021, a miljenik kritike je i Vaš komad “Bermude” iz 2017. godine. Koliko su za umetnika važne nagrade i da li kritike mogu da “poguraju” neko delo i njegovu međunarodnu promociju?
– Ne zaista, mislim da je to više stvar pravog trenutka. Morate biti u stanju da uhvatite momenat ili da preživite sistem koji nameću trenutni trendovi, čak i kad on nije na vašoj strani. Mislim da svoj autoritet morate sami da gradite, moj čine asimetrični savezi i percepcija da mogu i bez sistema. Ja bih pravio koreografije i negde u dvorištu. Kao što kažu, to je kao da igrate poker sa novcem u džepu. U svakom slučaju, imao sam sreće i podršku ljudi koji veruju u ono što radimo, ali sam takođe zainteresovan za istraživanje i rad sa stabilnom grupom izvođača. Voleo bih da mogu da vodim računa o tome, da stvorim stabilnost za izazovnu istraživačku strukturu koja oduzima dah…
Izvođač, savetnik, selektor…
Rođen na Kapriju, živi u Rimu, Mikele di Stefano, nekadašnji aktivni učesnik italijanske pank muzičke scene ’80-ih godina 20. veka, osim što je uspešni koreograf i izvođač, savetnik je za programe igre Nacionalnog teatra u Rimu, a od 2019. i selektor je scenskih umetničkih programa u rimskom Muzeju savremene umetnosti.
Di Stefanov koreografski rad nije ograničen samo na njegovu trupu MK, uspešno sarađuje sa kompanijama Aterbalet, Novi Balet Toskane, Korejska nacionalna kompanija, sa Teatrom u Veneciji.
U 2023. očekuje ga komad za Balet Lorane.
Višestruki je dobitnik nagrade prestižnog časopisa za savremenu igru Danza e Danza, nosilac priznanja Udruženja baletskih umetnika Italije, Srebrnog lava venecijanskog Bijenala igre.
Priznanje i slavu stekao je koreografijama: “Anatomski komadi”, “Severni zid”, “Pogled”, “Robinzon”, “Oko sveta za 80 dana”, “Četiri kolonijalna plesa viđena izbliza”, “Velika tura”, višestruko nagrađivanim “Bermudima”…
“Bajadera” je njegovo prvo koreograsfsko gostovanje na BFI, predstava je najavljena za 30. mart u na sceni Ateljea 212.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
