INTERVJU Ivana Todorović, rediteljka nagrađenog filma „Žene Narodnog fronta“: Društvo i dalje očekuje od žene da izdrži i nastavi dalje

Dokumentarni film „Žene Narodnog fronta“ (The Divine Feminine) rediteljke Ivane Todorović, nakon svetske premijere na Međunarodnom filmskom festivalu u Santa Barbari, prikazan je i pred domaćom publikom na Beldocsu, gde je osvojio tri priznanja: nagradu za najbolji kratki film, nagradu za najbolju kameru, koja je pripala snimateljki Maši Drndić, kao i specijalno priznanje u Srpskom takmičarskom programu.

Sniman u Dnevnoj bolnici GAK „Narodni front“ u Beogradu, film se bavi iskustvima žena u trenucima ranjivosti, straha, čekanja, telesnih promena, bola, sećanja i međusobne podrške. Umesto klasičnog dokumentarnog objašnjavanja jedne institucije ili zdravstvenog sistema, Ivana Todorović gradi intiman, poetski prostor u kojem se kroz telo, lice, pogled i glas govori o ženstvu, ćutanju, traumi, solidarnosti i isceljenju.

Ivana Todorović je rediteljka društveno angažovanih filmova koji kroz empatiju istražuju traumu i procese oporavka. Završila je filmsku i TV režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, Documentary Media Studies na The New School u Njujorku, kao i etnologiju i antropologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Njeni filmovi prikazivani su na međunarodnim festivalima, među kojima su Berlinale Shorts, IFF Rotterdam, Sarajevo Film Festival, Dokufest, Palm Springs International ShortFest i Guadalajara IFF.

Za Danas govori o tome kako je lično iskustvo pacijentkinje preraslo u film, zbog čega je Narodni front za nju postao simbol ženskih unutrašnjih frontova, šta se o ženskom telu i dalje teško izgovara i gde je granica između intimnosti, umetnosti i dostojanstva.

Film „Žene Narodnog fronta“ nastaje u prostoru koji je za mnoge žene istovremeno svakodnevan, ranjiv, zastrašujuć i duboko ličan. Kada ste prvi put osetili da upravo Narodni front može da bude mesto iz kojeg se govori o ženstvu u širem, univerzalnom smislu?

– Ideja za film rodila se iz mog ličnog iskustva pacijentkinje Dnevne bolnice Narodnog fronta. U toj čekaonici žene koje se nisu poznavale, različitih generacija i profesija, spontano su počele da dele svoje priče, o menstruaciji, operacijama, menopauzi, strahovima i promenama tela. Nad nekima smo plakale, nad nekima se smejale.

U toj ranjivosti prepoznala sam nešto univerzalno, jedan poseban ženski prostor empatije, solidarnosti i razumevanja. Narodni front je za mene postao mnogo više od konkretne bolnice u Beogradu. Postao je simbol svih unutrašnjih frontova kroz koje žene prolaze tokom života.
Kao autorka socijalno angažovanog filma, osetila sam potrebu da taj nežni, krhki i snažni ženski svet prenesem na film.

U najavi filma se govori o vezi između uma i tela, krhkosti i snage. Šta ste kroz rad na ovom filmu otkrili o ženskom telu što se u javnom prostoru i dalje teško izgovara?

– Kroz rad na filmu još dublje sam shvatila koliko žensko telo pamti, traume, bolove, strahove, ali i ljubav, nežnost i snagu preživljavanja. O ženskom telu se i dalje mnogo ređe govori kao o prostoru emocionalnog iskustva, posebno na našem području, gde žene često nose generacijsku traumu i iskustva nasilja.

Posebno me je dirnulo koliko su starije generacije žena odrasle u kulturi ćutanja i trpljenja, dok mlađe danas imaju više slobode da govore, ali i dalje nose mnogo srama i usamljenosti vezanih za telo i njegove promene.

Mislim da društvo i dalje očekuje od žene da izdrži i nastavi dalje, bez mnogo prostora za ranjivost. A upravo je ta ranjivost deo života svake žene.

Vaš film ne deluje kao klasičan dokumentarac koji „objašnjava“ temu, već kao pokušaj da se jedno iskustvo oseti. Kako ste tražili filmski jezik za tako intimnu i osetljivu temu?

– S obzirom na to da mi je ovo deveti film, vremenom sam izgradila svoj filmski jezik u kom publiku vodim ka emotivnom iskustvu protagonistkinja, u ovom slučaju žena. Želela sam da publika oseti njihovu ranjivost, snagu i bliskost. Da diše sa ženama u filmu.

Snimateljka Maša Drndić i ja dugo smo tražile vizuelni pristup koji će imati nežnost i dostojanstvo. Inspirisale su nas barokne slike i način na koji tretiraju lice i telo.

Tokom snimanja shvatile smo da samo observacijski pristup nije dovoljan i da će nam trebati i narativ postajanja ženom, zbog čega smo radile intervjue sa ženama različitih generacija.

Kasnije smo montažerka Marija Jelušić i ja tokom dve godine oblikovale ritam filma, želeći da njegov tok podseća na otkucaje srca. Film ima više poetski tok nego klasičnu dokumentarnu strukturu.

Koliko je bilo teško postići poverenje sa ženama koje se nalaze u veoma ranjivim trenucima?

– Poverenje se gradilo iz srca. Mislim da je mnogo značilo to što je film nastao i iz mog ličnog iskustva pacijentkinje Narodnog fronta. Žene su osećale da ne dolazim spolja da „posmatram“ njihov svet, već da sam i sama prošla kroz taj prostor ranjivosti.

Snimateljka Maša Drndić i ja bile smo jedini filmski tim tokom snimanja, što je pomoglo da se stvori osećaj bliskosti i sigurnosti. Provodile smo vreme sa ženama bez kamere, razgovarale i slušale ih.

Sa ženama smo imale jasan dogovor: nijedna neće biti zloupotrebljena i njihovo dostojanstvo i intima morali su ostati zaštićeni.

Da li ste tokom snimanja imali osećaj da žene lakše razumeju jedna drugu upravo u trenucima kada društvo nema dovoljno jezika za njihova iskustva?

– Da. Tokom snimanja sam mnogo puta videla kako jedna žena drugoj pruža podršku samo pogledom, dodirom ruke ili kratkom rečenicom.
Posebno mi je bilo dirljivo kako su žene različitih generacija razgovarale jedna sa drugom. Starije žene, koje su često odrastale u kulturi ćutanja i trpljenja, kroz susrete sa mlađim ženama kao da su dobijale prostor da otvorenije govore o sebi.

Film završavamo time da žene, budeći se iz anestezije, govore o ljubavi. Jedna žena kaže: „Samo je ljubav bitna i ništa više. Ljubav je čudo.“ Mislim da upravo ta rečenica nosi srce čitavog filma.

Da li je ovaj film i pokušaj da se promeni način na koji govorimo o ženskom telu?

– Nadam se da jeste. Želela sam da žensko telo u filmu postoji bez senzacionalizma, sa emocijom, toplinom i ljudskošću. Da žensko telo, čak i kada je staro, povređeno, umorno ili izborano, i dalje nosi svoju lepotu i dostojanstvo.

Mnoge žene i dalje žive sa osećajem da o menstruaciji, menopauzi, bolovima, nasilju ili reproduktivnom zdravlju treba ćutati. Za mene je bilo važno da film pokaže da je u redu reći da nisi dobro, da ti se nešto strašno desilo, da prolaziš kroz promene, hormone, strahove ili umor.

Ako film makar malo doprinese tome da ljudi otvorenije razgovaraju o tim iskustvima, mislim da je uradio važnu stvar.

Kako ste odlučivali šta ne treba prikazati?

– Znali smo od početka da želimo da pričamo kroz delove ženskog tela, kroz lica žena, ruke, noge i poglede, ali bez voajerizma ili emocionalne manipulacije. Granica je morala da čuva dostojanstvo žene i da film ima meru zbog koje mogu da ga gledaju i muškarci i žene.

Šta je u „Ženama Narodnog fronta“ za vas bilo najbliže procesu isceljenja?

– Najbliže isceljenju za mene je bilo iskustvo zajedništva među ženama. U vremenu u kojem su ljudi često usamljeni, bilo je dirljivo gledati kako žene potpuno različitih života pronalaze bliskost kroz deljenje svojih strahova i iskustava.

Mislim da isceljenje često ne dolazi kroz velika rešenja, već kroz osećaj da niste sami. Takođe mislim da i samo pričanje o bolnim iskustvima doprinosi isceljenju, posebno kod starijih generacija žena.

Živite i radite između Amerike i Beograda. Da li vam ta udaljenost pomaže da teme iz Srbije sagledate drugačije?

– Mislim da mi život između dva prostora donosi određenu vrstu distance koja pomaže da stvari jasnije vidim.

Film „Žene Narodnog fronta“ sniman je još 2016. godine, ali sam zbog veoma snažne emotivne vezanosti za materijal morala da napravim distancu od njega nakon smrti mog oca.

Kasnije smo montažerka Marija Jelušić i ja onlajn montirale film između dva kontinenta.

Mislim da je za svaki moj film najvažnije da iz lokalne priče uspe da iznese univerzalnu emociju. Reakcije publike u Americi pokazale su mi upravo to, da iskustva tela, ranjivosti, ljubavi i potrebe za bliskošću prevazilaze granice i kulture.

Da li ste tokom rada na filmu imali strah od pogrešnog čitanja filma, da ga publika svede samo na priču o porodilištu ili zdravstvu, iako je njegov fokus širi?

– Tokom snimanja nisam mnogo razmišljala o tome jer se ideja za film prirodno razvila iz mog ličnog iskustva i razgovora sa ženama koje su osećale važnost ove teme.

Kasnije, tokom montaže, počeli su javni razgovori o problemima u Narodnom frontu i bilo mi je jasno da će publika zbog samog naziva filma možda prvo pomisliti na konkretne društvene probleme. I mislim da su te teme veoma važne.

Ali mene je zanimalo nešto intimnije i univerzalnije, unutrašnji život žene i način na koji telo nosi emocije, traume, ljubav i sećanja.
„Žene Narodnog fronta“ nije film samo o instituciji ili zdravstvenom sistemu, već o ženskom iskustvu kroz različite faze života.

Kada se film bavi ženskom klinikom u Srbiji, neminovno se otvara i pitanje poverenja žena u zdravstveni sistem. Da li ste želeli da se ta tema oseti u pozadini filma?

– Nisam želela da pravim film koji direktno analizira zdravstveni sistem ili daje jednostavne odgovore. Više me je zanimalo kako žena emotivno prolazi kroz institucije u trenucima kada je njeno telo najranjivije.

Istovremeno, bilo mi je važno da film ne bude samo prostor traume, već i prostor ljudskosti. Tokom snimanja videla sam mnogo međusobne podrške među ženama, ali i nežnosti pojedinih ljudi koji rade u bolnici.

Zato nisam želela crno-belu sliku, već emotivno složen prostor u kojem se prepliću strah, ranjivost, bliskost i potreba za razumevanjem.